Ko još nije shvatio da smo bili čuvani 15.3. u Beogradu i da je svako od nas na ramenu imao po jednog divnog, nasmejanog anđela čuvara u reflektujućem prsluku, krajnje je vreme da to učini. Zabluda da smo mi čuvali njih može da nas odvede stranputicom nepoverenja, nestrpljenja, melanholije i na koncu agresije ili odustajanja. Prihvatanje činjenice da su oni čuvali nas jer u nama, svojim roditeljima, učiteljima, prijateljima, braći, sestrama, komšijama, poznanicima itd. još uvek vide nešto vredno čuvanja treba da nas dovede u situaciju da shvatimo sve i da budemo beskrajno zahvalni.
Sve podrazumeva: da su pametniji od nas, da su svesniji od nas, da su agilniji od nas… Umalo da zaboravim najvažniju stvar da su ludo hrabri, ali o tome ćemo malo kasnije. Da su po svim parametrima oni ti koje treba da slušamo i sledimo. Da svaku njihovu reč poštujemo i ne preispitujemo. Samo tako možemo da im pomognemo i damo razlog da i dalje veruju u nas. Samo tako i nikako drugačije.
A sad da se vratim na njihovu hrabrost. Na ruke su ispisali telefone najbližih i svoje krvne grupe. Dobili šlemove i zaštitne maske i izašli da čuvaju nas znajući da u svakom trenutku mogu teško da stradaju. Niko od njih nije imao nikakvo oružje osim pištaljke i plave baklje da jave da nešto nije u redu. I imali su sebe. Sebe su uprkos svemu postavili između nas i onih drugih. Ti drugi su imali kamenice, palice, razna druga priručna potencijalno veoma opasna sredstva da nam naude. Što je najgore, izgleda da su imali pored sredstava i plan i nameru da to učine. Na njihovu veliku žalost namerili su se na nepobedivog protivnika – divne male nasmejane anđele oličene u studentima redarima.
Shvatajući sve ovo mogu na dalje da učinim samo jedno, da ih poštujem i volim i ovako sredovečan i potrošen upijam svaku njihovu reč.
Deco hvala i samo jedno pitanje. Gde sakriste krila!?
