Badnji dan u Sremu trebalo bi da protiče drugačijim ritmom – sporije, tiše i smislenije. To je dan u kojem se običaji ne „izvode“, već žive – u kućama, na šorovima, u crkvama i među komšijama. Sve bi trebalo da je podređeno miru i pripremi za najradosniji hrišćanski praznik , Božić.
Jedan od najvažnijih običaja jeste unošenje badnjaka – mladog hrastovog ili cerovog drveta ili grančice, koje simbolizuje vatru kojom su, prema hrišćanskom predanju, pastiri zagrejali pećinu u kojoj se rodio Isus Hrist. Badnjak se u kuću unosi uz posebne pozdrave, a u mnogim sremačkim domovima i uz posipanje žita, kao znak želje za plodnošću, napretkom i blagostanjem. Uz badnjak u kuću se unosi i slama, koja se prostire po podu ili ispod stola, podsećajući na jasle Hristovog rođenja. Deca se ovom običaju posebno raduju, jer slama u dom unosi toplinu, igru i osećaj praznične bliskosti.
Sa zalaskom sunca počinje Badnje veče. Porodica se okuplja oko posne večere, skromne ali bogate simbolikom. Na trpezi su riblja čorba,prebranac, riba, kiseli kupus, suvo voće, orasi, med i pogača.
Badnje veče u Sremu ne ostaje zatvoreno samo unutar kuće. Komšiluk se okuplja na šorovima, gde se pali badnjak, razgovara tiho i deli praznični mir. U dvorištima se strpljivo okreće božićna pečenica na ražnju, gotovo nečujno, u skladu sa duhom večeri. Mnogi Badnje veče i Božić dočekuju zajedno, pored vatre na ulici, uz kuvano vino.
Posebno mesto u sremačkoj božićnoj tradiciji zauzimaju vertepi – obredne povorke koje predstavljaju jedan od najstarijih i najočuvanijih običaja u ovom kraju. Vertepi su povorke učesnika, najčešće dece, obučenih u kostime mudraca iz vremena Hristovog rođenja, koji obilaze domove i izvode igrokaz posvećen Rođenju Isusa Hrista. Ovaj običaj predstavlja hristijanizovanu formu starijih obrednih povorki, a danas je očuvan gotovo isključivo u Sremu, zbog čega je upisan u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Koreni vertepa vezuju se za biblijsku priču o mudracima sa Istoka i pastirima koji su, prateći zvezdu, stigli u Vitlejem. Mudraci – carevi Persije, Arabije i Misira – u vertepu su predstavljeni kao Merhior, Gašpar i Valtezar, uz figuru cara Iroda. Svaki od njih nosi posebnu simboliku, a zajedno predstavljaju čitavo čovečanstvo koje se poklanja Hristu. U sremačkim selima poput Vojke, Starih Banovaca, Belegiša, Krnješevaca i Surduka, vertepi i danas obilaze kuće. Učesnici su maskirani u careve sa krunama i ogrtačima, dok drugi deo povorke čine čobani – „gube“, odeveni u kožuhe i sa klepetušama u rukama, koji unose vedrinu i humor. Domaćini ih dočekuju sa radošću, darujući ih slatkišima ili novcem, verujući da vertepaši donose zdravlje, sreću i blagostanje. Nakon izvođenja igrokaza, povorka se okuplja u dvorištu crkve, gde se pali badnjak, kao simbol zajedničkog dočeka Božića.
U ravničarskim krajevima, gde nema mnogo hrastovih šuma, poseban značaj imaju slama i orah, dok se badnjak često simbolično predstavlja hrastovim grančicama, prilagođenim savremenom načinu života. Badnji dan u Sremu nekada nije bio praznik buke i raskoši. Bio je praznik smisla. Dan u kojem se zastajalo, utišavala svakodnevica i pažnja vraćala na porodicu, komšije i zajednicu. U vertepima, badnjaku, slami i tišini šorova čuvalo se ono najvažnije – osećaj pripadnosti i vera da se tradicija ne održava rečima, već zajedničkim životom.
U savremenom vremenu, nažalost, ovaj duh sve češće biva potisnut. Umesto tišine i sabranosti, Badnje veče u mnogim mestima Srema pretvara se u poprište pirotehnike i strahovite buke, koja narušava mir praznika i briše ono zbog čega je ovaj dan vekovima imao posebno značenje. Upravo zato podsećanje na stare običaje nije puko prisećanje prošlosti, već poziv da se prazniku vrati njegova suština – mir, poštovanje i zajedništvo.
