Dan sećanja na žene žrtve nasilja: TIŠINA KOJU SMO DOZVOLILI

Danas je Nacionalni dan sećanja na žene žrtve nasilja 18.maj

Ne čuješ ih više.

Ne čuješ njen smeh dok kuva kafu. Ne čuješ zvuk njenih ključeva na hodniku. Ne čuješ kako se smeje poruci u telefonu. Kako grdi brata. Kako uspavljuje dete. Kako zove najbolju drugaricu jer joj je baš danas sve bilo „preko glave“.

Ne čuješ ih jer su zauvek ućutkane.

Ne zato što su bile nevidljive. Ne zato što nisu tražile pomoć. Već zato što smo svi – gledali kroz njih.

Nacionalni dan sećanja na žene žrtve nasilja nije komemoracija. Ovo nije dan za bele ruže i ozbiljna lica pred kamerama. Ovo je dan kada bi trebalo da nas bude sramota. Kolektivno.

Jer svaka od tih žena je u nekom trenutku posumnjala u sebe više nego u nasilnika. Jer su mnoge znale da će kraj doći, ali nisu znale kada. Jer su mnoge kucale na vrata institucija koja su ostala zaključana. Jer su neki sedeli u foteljama, premeštali papire s jedne na drugu gomilu, dok je nečiji život bivao prekinut.

Danas ne brojimo. Danas zamišljamo njihove živote da nisu bili prekinuti. Njihove diplome. Njihove ljubavi. Njihovu decu kako rastu. Njih same kako žive – slobodno. Bez straha. Bez tišine.

Zato danas ne tražimo samo pravdu. Tražimo promenu. Tražimo društvo koje neće opravdavati nasilje, koje neće ćutati, koje neće reći „to je njihova stvar“. Tražimo glasove koji će se podići, sisteme koji će reagovati, i podršku koja ne dolazi tek posle smrti.

Jer nijedna od njih nije smela biti poslednja.