Dugo nisam ništa napisao. Upao sam u zamku propagande – šta god učinio, biće kako drugi ‘oće. Mahom su ti drugi ružni, prljavi, zli i zovu se vlast. Zašto se onda dohvatih olovke? Pa ovi su do sad najružniji, najprljaviji i većeg zla ja ne videh.
Setih se jedne priče o golubu koji je pokušavao da ugasi požar vodom iz svog kljuna. Na pitanje drugog goluba zašto to radi kad nema nekog velikoh efekta, odgovorio je: „Čisto da se zna na kojoj sam strani!“ Zato će svaki moj tekst biti – čisto da se zna na kojoj sam strani. Na ovo me je naterao veliki protest studenata i ljudi koji su podržali njihove zahteve održan 22. 12. 2024. godine.
Pre samo nekoliko meseci pomislio sam da na proteste više ne treba ići, ali kada deca pozovu to ne sme da se odbije, pa se zatekoh na Slaviji tog popodneva i večeri. Nisam se pokajao, naprotiv. Bilo bi mi žao da sam tog dana bio bilo gde drugde osim tu. Nekako, nisam ni imao osećaj da sam na protestu. Nemam ga ni sad. Imam osećaj da sam bio na skupu mladih, lepih i pametnih ljudi kojima je dosta.
Dosta im je laži, dosta im je licemerja, dosta im je nesreća, neodgovornosti, nedela. Dosta im je gluposti i primitivizma, lažne skromnosti i skrušenosti, dosta im je neiskrenih, čak zluradih pogleda i osmeha. Dosta im je da ih neko pravi budalama, jer su daleko od toga (do sad su bili tihi i fini, a lepo ponašanje se danas posmatra kao znak slabosti – a tek od toga su daleko). Dosta im je da neko sve ovo, prethodno pobrojano, još protura kao „vrednosti nove normalnosti“. Najviše im je, izgleda, dosta nepravde i toga da ovde niko nikad ne odgovara za sve pobrojano samo ako nauči na vreme: kad dići ruku, kad klimnuti glavom i kad i koju zadnjicu poljubiti.
Nije to pitanje politike. To je pitanje načina na koji ćemo dalje živeti, kako ćemo toj i bilo kojoj drugoj deci pogledati u oči. Šta ćemo im odgovoriti kada budu pitali: „A šta si ti preduzeo?“. Da li ćemo jednostavno iskoristiti mehanizme koji se danas koriste – slagati i ne crveneti ili ćemo im reći istinu, te istrpeti posledice svojih postupaka griženi poslednjim zubom savesti koji nam je ostao. Ako sada ne kažemo na kojoj smo strani, kad ćemo?!
Zato vas deco molim… Tačnije molim sve nas da istrajemo i konačno, makar jednom, stvari dovedemo do kraja.
Nisam imao želju da ovo bude politički pamflet. Ne znam da li sam uspeo, mada mi nije ni preterano važno. Budući da imam mnogo više godina iza nego ispred sebe, naučio sam da će uvek biti onih koji će pokušati sve ne bi li opravdali svoja zlodela. Njima se i ne obraćam.
Obraćam se vama mladima koji niste stigli da se pokvarite, a svojim postupcima me ubediste i da nećete nikad. Vama kojima je još uvek stalo i kako živite, a ne samo da ste živi. Vama kojima je važno da zlo stane i ne ponavlja se. Vama i poslednjem tragu ljudskog u svima nama.
