Jedanaest meseci nakon što je betonska nadstrešnica na novosadskoj železničkoj stanici odnela 16 života, porodice žrtava, Novi Sad i cela Srbija i dalje čekaju odgovore. Umesto istine i pravde, ostali su samo birokratski zidovi, korupcija koja se krije iza potpisa i tišina koja boli više od samih ruševina.
Danas se navršava tačno jedanaest meseci od kada je Novi Sad potresla tragedija koja se ne zaboravlja. Tog 1. novembra 2024. godine, u deliću sekunde, betonska nadstrešnica železničke stanice srušila se tačno u 11.52 časova na ljude koji su čekali voz, razgovarali, prolazili, sedeli na klupi… na obične građane. Petnaest života ugašeno je u trenutku. Još jedna osoba izgubila je borbu kasnije, u bolnici.
U deliću sekunde, običan dan pretvorio se u crni datum u istoriji grada i Srbije. Ispod te nadstrešnice ostali su telefoni koji nikada neće zazvoniti, karte za vozove koji nikada neće krenuti i prazna mesta koja će zauvek čekati za stolovima mnogih porodica.
Jedanaest meseci kasnije, Novi Sad je i dalje grad u suzama i pitanjima. Zašto je ogromna betonska nadstrešnica, mogla da se uruši kao kula od karata? Ko je u tom poslu rekonstrukcije železničke stanice zatvarao oči pred korupcijom, ko je brojao profit umesto da računa živote, a ko je potpisivao papire znajući da građani stoje ispod betona koji nije bio siguran?
Umesto odgovora, porodice su dobijaju hladne rečenice iz institucija: „istraga je u toku“, „optužnica je vraćena“, „još se prikupljaju dokazi“. Ali reči ne leče rane. A u ovoj tišini najglasnije odzvanja jedno pitanje – ko je kriv?
Tragedija na železničkoj stanici nije bila samo rušenje betona. Ona je srušila i poverenje građana da sistem postoji da ih štiti. Posle nesreće pregledano je skoro hiljadu javnih objekata – mnogi su proglašeni rizičnim. Svaka škola, bolnica, sportska hala ili stanica odjednom je postala podsetnik da se bezbednost u ovoj zemlji često zasniva na iluziji.
Jedanaest meseci je prošlo. Za institucije to je „vreme postupka“. Za porodice žrtava – to je večnost. Jer vreme u kojem nema odgovora, nema imena i nema presuda, vreme je u kojem rane ne zarastaju.
Zato današnji dan ne sme biti još jedna tačka u kalendaru. On je opomena. Životi izgubljeni ispod ruševina nadstrešnice železničke stanice ne smeju biti zaboravljeni niti pretvoreni u suvu statistiku.
Pravda mora doći. Jer svaka tišina oko ove tragedije znači novo rušenje – rušenje poverenja, rušenje nade, rušenje vere da životi običnih građana u ovoj zemlji nešto znače.
Jedanaest meseci kasnije, porodice, Novi Sad i cela Srbija i dalje čekaju. I dalje pitaju. Dok pravda ćuti, svako jutro je podsetnik na onaj trenutak kada je beton pao. Tada su ljudi stradali čekajući voz, a danas svi mi stojimo na istom peronu — čekajući da stigne pravda.
