Piše: Predrag Simonović
U našem komšiluku više niko ne kuca na vrata iz pristojnosti. Dolaze da snimaju, zastrašuju, prete i proveravaju ko još misli svojom glavom. Dok država liči na loše režiranu tragikomediju, obični ljudi, naročito žene, postaju poslednja linija otpora strahu.
Strah koji dolazi na kućni prag
Veliki Ivo Andrić nam je mnogo toga ostavio u amanet. Čak i neko od koga su učitelji davno digli ruke umeo je ponekad da na društvenim mrežama ostavi po neku mudru misao.
Ja sam za ovu priliku izabrao: „Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje“.
U nekim od mojih pojavljivanja u medijima koji pripadaju domaćim i stranim izdanicima, nakon analize neke situacije u MUP-u zbog koje bi ekipa Monti Pajtona ozbiljno stavila prst na čelo, a Nušić bi, na primer, „izneverovao“, rekao sam da je predsednik svestan da mu se sve ovo dešava zbog njegovih najbližih saradnika.
Izdaja je ta strašna stvar koje se plaše u duši slabi i koja se vraća kao bumerang. Napustiće ga oni kojima je najviše verovao, koje je izvukao ispod kamena, završio im fakultete, oženio ih, a onda su se oni smrtno zaljubili u ljubavnice i kao najgora korozija polako, ali sigurno, nagrizali sistem koji je pred pucanjem.
Ćirilica koja nestaje u tišini
Dok su roboti igrali moravac u bratskoj nam i dalekoj Kini, na svetoj srpskoj zemlji i kolevci srpstva danas su skinuli poslednje naznake da je to naše, skinute su table sa ćiriličnim natpisima.
A mi smo već kao ona žaba što ne primećuje da voda u loncu odavno ključa i da uopšte nije više onako mlaka kao što je bila kad su nas u lonac, sada već grotlo, spustili.
Mirno mesto koje više nije mirno
Malo sam ja ratovao i krvario za tu srpsku zemlju, bez obzira što sam već dvadeset godina Sremac. Kao da sam rođen u ovom malom sremskom selu koje polako postaje Las Vegas.
Mirno je to mesto bilo, cela opština… sve do skoro. Dok nisu počeli da dolaze na kućni prag oni kojima je jedino to ostalo. Između velike robije i pokornosti, pokornost, mada na kraće staze, predstavlja lak izbor.
Ponekad mislim da ih se šef stidi i da mu se gade. I otuda i ta neka potreba da podanike kinji na svakom koraku i na nacionalnim frekvencijama. Gadni su mu i jednog po jednog pušta niz vodu. Ništa što rade nije viteški.
Žene na udaru, žene bez straha
Dolazili su na prag ženama. Jednoj profesorki, koja im se nikako ne uklapa u njihove srednje škole, fakultete i ispravljene matične knjige u osnovnim školama.
Snimali su joj kuću. I decu. Ćerku i sina. I govorili gadosti. Snimljeni su i prepoznati kao patriote koji se pojavljuju na protestima.
Navijači koji su postali nemi
Znaš, nekako sam se razočarao i u navijače. Kakvi su to frajeri bili nekad, pre „dvajes“ godina kad sam radio na Drugom, pa na Trećem odeljenju.
Pa ja sam mislio da će do sad pet puta da pobodu zastave u najbranjenije područje. Biće zanimljivo kad budu shvatili da ih je najveći od svih navijača pustio niz vodu i da trguje koliko može, dok se samo retki odabrani izdvajaju i postaju biznismeni.
Ljudi iz senke i poruke sa vrata
U mom komšiluku su slikali još jednu ženu. Ona je odbornica. I drugačije misli. Targetirali su joj porodicu. A ona nekako, čini mi se, još jača.
Taj neki koji joj je dolazio na vrata uopšte nije neki bezveznjaković.
Na velikom studentskom mitingu viđen je odmah iza Ane Brnabić. Doduše, nije to neka garancija. I iza predsednika je često bio viđen Veselin Milić, pa je sad tamo gde je.
Uglavnom, obezbeđenje gospođe Brnabić sigurno će znati ko je čovek i biće to rutinski posao za narodnu miliciju. Samo dok reše papirne tanjire iz Rektorata.
Pretnje koje muškarci nose ćutke
Muškarce kojima je prećeno ne pominjem. Ne zbog toga što mislim da će im se nešto desiti, nego zbog toga što to moraju da iznesu viteški, jer kao što bi rekao Seneka: „Strah od smrti je strašniji od same smrti“.
Organizovana grupa od jednog čoveka
U međuvremenu, u našem sokaku, veliko pojačanje i ozbiljan transfer u jednu veliku stranku koja samo pravi probleme svom predsedniku, imao je pola miliona tableta bensendina. Iz jedne ozbiljne firme.
Uhapšen je samo on. Studenti Kriminalističko-policijske akademije, s obzirom na to da trenutno imamo OKG (organizovanu kriminalnu grupu) od jednog čoveka, mogu komotno da pocepaju knjige iz Kriminalističke taktike i Kriminalističke metodike.
Bure iz komšiluka i priče iz podzemlja
Umalo zaboravih. U komšiluku uhapšen i komšija. Kažu: bolje loš dan na pecanju nego dobar na poslu.
To se pogodilo da nije bio nikako dobar dan, a popravan za pecanje ko zna kad i ko zna gde. Valjda u vezi ovog bureta. Zli jezici kažu da je bio u odboru jednog velikog kružoka, tako bi valjda Rusi rekli.
U našem komšiluku su betonirali čoveka u buretu i zakopali ga. Kao u Sopranovima. I tu valjda u priči ima i nekih policajaca. Plašili su se da neko ne izda. Ali eto, izdao je…
Kad strah prestane da deluje
Mnogo je to problema na ovako malom prostoru. Nekako ljudi više nisu ni uplašeni. Žene će spasiti svet. A one su besne…
Tragikomedija koja će doći na naplatu
A i ovaj je radio ono čega se najviše plaši… Kad se završi ova tragikomedija, da li je spreman da se susretne sa svojim strahovima? Da li će mu neko doći na prag da ga podseti da nije bio vitez?
„Bojati se smrti gore je nego umreti“ – Seneka.
