Bivši policijski službenik i član radne grupe za rasvetljavanje ubistva novinara i istražnih timova u predmetu Ubistvo Slavka Ćuruvije opisuje za Radar u svom svedočenju višegodišnji niz pritisaka, institucionalnih opstrukcija i, kako tvrdi, ozbiljnih pretnji nakon što je učestvovao u istragama o radu bezbednosnih struktura.
U tekstu koji kombinuje lično svedočanstvo i dokumentovanu hronologiju postupanja institucija, on ukazuje na, kako navodi, sistemske propuste u postupanju MUP Srbije i pravosudnih organa, kao i na posledice koje je njegovo javno i profesionalno angažovanje ostavilo na njegovu karijeru i privatni život.
Razgovor sa samim sobom
Čekajući Službu da me ubije
Trenutno čekam egzekutora. Siguran sam da ću lako da umrem ukoliko ima makar trunke kosmičke pravde. I verovatno će me ubiti s leđa. Jer sve što radimo, odjekuje u večnosti
Služba ne prašta. Jednom kad ti stavi metu na čelo, ostaje ti samo da čekaš egzekutora. Sve institucije se pomaknu u stranu, kao i pojedinci, ne želeći da budu kolateralna šteta.
Bio sam školovan policajac. Sad sam penzioner i kolumnista. Završio sam Višu školu unutrašnjih poslova, Fakultet civilne odbrane, specijalističke studije na smeru Terorizam i organizovani kriminal na Fakultetu političkih nauka, gde sam nakon toga i magistrirao. U radnoj knjižici je pisalo – MUP Republike Srbije – magistar političkih nauka. Bio sam član jednog od prvih pregovaračkih timova MUP-a i predavač iz predmeta kriminalistika. Uspešno sam završio Međunarodnu akademiju za sprovođenje zakona u Budimpešti, pa onda i drugi deo Akademije u Rozvelu, SAD. To bi se u policijskim krugovima, na nekim sastancima, kao kratko objašnjenje uz mrdanje glavom reklo „pismen“. I svojeglav. Tako bi rekli za dominantnu osobinu šta god to značilo. Otprilike kao da izbegavam „dobronamerne“ savete.
U vreme kad je ministar vojni mogao da bude neko ko nije služio vojsku ili je u policiju mogao da dođe neko ko ne ume da rasklopi pištolј, mogao sam se pohvaliti da sam kao redovan vojnik 1993. godine bio pripadnik 72 Specijalne brigade. To su oni sa crvenim beretkama, malo drugačiji od onih sa crvenim beretkama iz 2003. godine. Učesnik sam rata i od države sam dobio status borca. Od strane Višeg javnog tužilaštva u Beogradu dodelјen mi je status „uzbunjivača“. Višestruko sam nagrađivan. Za izuzetne rezultate dobio sam tri nagrade ministra.
A onda sam pristao da budem član Radne grupe koja je radila na rasvetlјavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Postao sam neprijatelј. Nekako u to vreme moj neposredni starešina u SBPOK-u bio je diplomirani geograf po zvanju. Dočekao sam i da načelnik UKP-a bude diplomirani geograf – turizmolog. Posle si mogao da počneš da radiš na rukovodećem mestu u MUP-u, a naročito u UKP-u, a da pre toga budeš konobar, električar ili fitnes instruktor. Ili navijač. I uredno da kupiš akreditovanu diplomu koju će ti priznati da bi kao podoban mogao da okačiš zvezdice.
Predmet Ćuruvija je trebao da bude još jedan predmet gde će da se formira ko zna koja po redu radna grupa, koja bi trebalo nešto da radi, ništa da ne uradi i da se sve to tako lepo završi. Uz pomoć Vladine komisije nekako smo došli do istine i do dokaza. Bilo je dovolјno dokaza za policiju, tužilaštvo i sudije Višeg suda. Nije bilo dovolјno dokaza za sudije Apelacionog suda koje su nakon dve prvostepene presude od po 100 godina zatvora donele oslobađajuću presudu. Nije bilo dovolјno dokaza za pravdu.
Mogao si da počneš da radiš na rukovodećem mestu u MUP-u, a naročito u UKP-u, a da pre toga budeš konobar, električar ili fitnes instruktor. Ili navijač. I uredno da kupiš akreditovanu diplomu koju će ti priznati da bi kao podoban mogao da okačiš zvezdice
Radna grupa je sve vreme trpela opstrukcije. Postoje dokazi da su rukovodioca Radne grupe, pukovnika Dragana Kecmana, hteli da ubiju. I tako nekoliko puta. Jedan od aktera dogovora kad je Kecmana trebalo „oladiti“ kasnije je dobacio do člana Glavnog odbora jedne velike stranke.
Kecman i ja smo potpisali izveštaj o saznanjima da Rade Marković, nekadašnji prvi čovek Resora državne bezbednosti, treba da bude pušten iz zatvora. Na papir smo stavili i ko sve stoji iza toga. Bilo je tu visoko, najviše pozicioniranih državnih funkcionera, profesora, biznismena… Izveštaj još stoji u dokumentima Kriminalističko operativne analitike, tako se nekad zvala ta služba… Ili možda više nije tamo. Papiri znaju da se izgube.
Stavlјajući potpis na taj izveštaj potpisali smo i svoju sudbinu. Dotakli smo se i „Sablјe“, što nikako nije trebalo. Pritiskale su me kolege za koje sam kasnije saznao da su imali velike zasluge u tom teškom vremenu. Valјda je jedan od njih pronašao pušku iz koje je ubijen premijer. Onako, na livadi, kako se obično i pronalazi puška iz koje je neko ubijen. Ne u magacinu, kao neke puške skoro, nego na ledini, ostavlјena u torbi. Kod ovog drugog kažu da je umro Tapi u kancelariji, ali da su službe dokazale da je sve bilo u redu i da niko nije kriv. Umro je prirodnom smrću. Kako se već umire u kancelarijama policije.
Još uvek verujući da su pravo i pravda jedno, presavio sam tabak i tužio MUP za mobing. Konkretno starešine iz SBPOK-a, koji su nakon moje tužbe samo napredovali. Posle 11 godina, Apelacioni sud je doneo presudu da sam trpeo zlostavlјanje na radu od strane starešina u vreme dok sam radio na rasvetlјavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Radna grupa je sve vreme trpela opstrukcije. Postoje dokazi da su rukovodioca Radne grupe, pukovnika Dragana Kecmana, hteli da ubiju. I tako nekoliko puta. Jedan od aktera dogovora kad je Kecmana trebalo „oladiti“ kasnije je dobacio do člana Glavnog odbora jedne velike stranke
Pravda je malo zakasnila. Narušenog zdravlјa, već sam bio u penziji. Za odlazak u penziju nisam dobio pištolј koji me je sledovao. Ostale kolege jesu. Tužba u vezi s pištolјem godinama stoji u nekoj fioci Upravnog suda. Mada bi trebalo da se zna, za primer drugima ako ništa drugo, da niko od trojice pripadnika MUP-a koji su radili na slučaju Ćuruvija nema dozvolu za nošenje oružja.
MUP je presudu za mobing trebalo da objavi u svim dnevnim listovima još pre dve godine, ali su kao i puno puta do tada ignorisali zakon. To im inače dobro ide. Pre neki dan Vrhovni sud je odbacio vanredni pravni lek – reviziju, koji je Državno pravobranilaštvo podnelo u vezi s presudom za mobing. Pa gde baš sad kada je jedan od aktera pomoćnik načelnika UKP-a i treba dalјe da napreduje. Eto toliko, ako neko pita kakve je sve pritiske trpela Radna grupa.
Pisanje oslobađa, pa sam odlučio da pišem. Napisao sam knjigu Operativac. Knjiga predstavlјa specifičan vid uzbunjivanja javnosti jer ima dokumenta koja govore o nakaznom sistemu. Da ne bih naneo štetu zemlјi Srbiji, pre objavlјivanja, radnu verziju knjige dostavio sam tada Republičkom javnom tužilaštvu, MUP-u i BIA. Odgovori su bili različiti. MUP je rekao da nije nadležan, tužilaštvo isto da nije nadležno a BIA je ćutala. Mada, i ćutanje je više nego jasan odgovor.
Tužilaštvo za organizovani kriminal me je preko prijatelјskih veza „zamolilo“, ako može, da se ne objavi dokument kojim mi je bilo naloženo da budem u kontaktu sa suprugom čoveka koji je osuđen na 40 godina zatvora, a u vezi njene ugrožene bezbednosti. Tu su srećom svi ostali živi. Samo je neko ko je bio spreman da priča zaćutao.
Kecman i ja smo potpisali izveštaj o saznanjima da Rade Marković, nekadašnji prvi čovek Resora državne bezbednosti, treba da bude pušten iz zatvora. Na papir smo stavili i ko sve stoji iza toga. Stavlјajući potpis na taj izveštaj potpisali smo i svoju sudbinu
Da ne bi sve bilo preterano dosadno, sa mnom je kontaktirao aktivni pripadnik BIA koji se kao predstavnik te firme pojavlјivao na sastancima Vladine komisije za rasvetlјavanje ubistava novinara. Prijatelјski razgovor. Da se popije kafa i da se malo priča o književnosti. Rekao je da je knjiga odlična, da je mnogo lepo napisana, ali da bi bila bolјa bez dokumenata. I da bi dobro, možda je rekao i pametno, da se okrenem crkvi. Da je crkva odlična u takvim situacijama. Na kraju, kad je kafa popijena a da dogovora nije bilo ni na vidiku, dobio sam poklon od službe. Ikone. Jedna za pisca lično, druga za njegovu suprugu i treća za ćerkicu koju smo kao dar od Boga, dobili posle 10 godina borbe sa sterilitetom. Nazvao je po imenu. Nadežda. Za Nadeždu ikona Belog anđela. Greota što taj razgovor nisam snimio. Ili možda jesam.
Knjiga je ugledala svetlost dana, a tužilaštvo sam upoznao sa poklonom BIA. Tužilac je odbacio prijavu, pa sam se žalio Višem javnom tužilaštvu, onda su oni ukinuli odluku i vratili predmet na ponovni postupak. Tek je onda policija po nalogu tužilaštva obavila razgovore sa pripadnikom BIA koji je izjavio da je bio ganut mojom životnom pričom. Imam tu belešku. Negde u papirima stoji da sam izjavio da se plašim za bezbednost svoje porodice i sebe. Tužilac je izjavio da je tu sve jasno, odbacuje prijavu, te kao jedno od obrazloženja navodi da „činjenica da je neko pripadnik ili zaposleno lice u državnoj instituciji, koji pri tome poklanja ikone svetaca, apsolutno ne može biti relevantan osnov da kod drugog lica izazove objektivan strah, niti ta činjenica može predstavlјati ozbilјnu pretnju po život i telo nekog lica“. Nekog drugog tužioca sam skoro pitao kako on zamišlјa da treba da preti pripadnik tajne službe, u neposrednom kontaktu. Da li treba da kaže da će da mi ubije i dete, i ženu, pa na kraju mene, da bi to bila direktna pretnja.
Proveru bezbednosne ugroženosti moje porodice vršila je policijska stanica koja je nadležna po mestu stanovanja. Komandir, koji se uzgred preziva isto kao pripadnik BIA, kaže da je porodica bezbedna, a da je do tih saznanja došao preko svojih poznaničkih i prijatelјskih veza i sačinio izveštaj. Imam taj izveštaj gde je na strani i po sve objašnjeno. Naravno da ne postoji nijedna službena beleška o razgovoru sa prijatelјskim i poznaničkim vezama. Nakon nekog vremena trebalo je da mi se uruči poziv preko policijske stanice koja je vršila proveru i utvrdila da je sve u redu. Isti oni koji su vršili procenu bezbednosti u depeši su napisali da lice Simonović Predrag ne postoji na adresi (koju su proveravali). Ali ne odstupam. Ja i dalјe verujem u policiju.
A onda sam počeo da pišem kolumnu za Radar. O kako sam bio ponosan kad je izašao taj prvi tekst. Onako, možda malo satirična kolumna i ne baš za svakog. Napisao sam tekst o promenama u policiji i novim najlojalnijim od svih lojalnih kadrova, „Na scenu stupa neki novi UKP – Kadrovi rešavaju sve“.
„Slučajni prolaznik“ koji je bio sve samo ne slučajni, i nikako prolaznik u mom životu, ostavio je komentar i poručio da bi „možda valјalo da autor šeta pored zaleđenog Dunava u zimsko nevreme i da tako leči svoje frustracije“. Bolјe nego, na primer, da piše o UKP-u i novim rukovodiocima. Još jedan od „dobronamernih“ saveta.
Onda je usledio komentar nekog drugog „slučajnog prolaznika“ – da je nekada policajac a sada novinar „sam sebi štriklirao glavu jer piše takve gluposti“.
Ponekad je čovek tvrdoglav i treba ga jače ili više puta udariti da bi se ućutao. Ili je možda dovolјno samo uzeti veći čekić. Sa nepoznatog hrvatskog broja, neko je u pola noći video-pozivom pozvao prvo moju suprugu pa onda i maloletno dete i uživo prikazivao eksplicitni sadržaj. Malo je degutantno da se dalјe objašnjava.
Čovek koji mi je poručio da šetam pored zaleđenog Dunava, u nevreme, i tako lečim svoje frustracije je pripadnik BIA. Ne znam trenutno da li je aktivni ili penzionisani. Isti onaj koji je bio ganut mojom sudbinom i koji mi je poklonio ikone za zdravlјe i sreću
NUNS je reagovao. Stalna radna grupa za bezbednost novinara je reagovala. Neki lјudi koje do tada nisam poznavao su reagovali. MUP nije. Niko me nije pozvao niti me je posle bezbrojnih mejlova ministar primio na razgovor. Veran Matić je podneo prijavu Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.
Nakon toga Posebno odelјenje za visokotehnološki kriminal je obavilo razgovor sa mnom, sačinjena je beleška i upućen je zahtev za prikuplјanje potrebnih obaveštenja MUP-u. MUP je i dalјe ćutao. A onda se ućutalo i tužilaštvo.
Evropska federacija novinara je pitala nadležne šta se tačno dešava i da li smo moja porodica i ja ugroženi.
Ponekad je čovek tvrdoglav i treba ga jače ili više puta udariti da bi se ućutao. Ili je možda dovolјno samo uzeti veći čekić. Sa nepoznatog hrvatskog broja, neko je u pola noći video-pozivom pozvao prvo moju suprugu pa onda i maloletno dete i uživo prikazivao eksplicitni sadržaj
I tako skoro tri i po meseca. Bio sam primoran da Višem javnom tužilaštvu u Beogradu uputim zahtev za ostvarivanje prava u vezi sa obradom podataka o ličnosti i zahtevam da mi se dostavi izveštaj MUP-a u vezi s postupanjem po zahtevu tužilaštva. Rokovi su počeli da prolaze, a onda je pre par dana poštar doneo plavu kovertu. Izveštaj. Nikad nije dobra ta plava koverta.
Pre skoro mesec i po dana MUP je dostavio izveštaj tužilaštvu.
Čovek koji mi je poručio da šetam pored zaleđenog Dunava, u nevreme, i tako lečim svoje frustracije je pripadnik BIA. Ne znam trenutno da li je aktivni ili penzionisani. Isti onaj koji je bio ganut mojom sudbinom i koji mi je poklonio ikone za zdravlјe i sreću. Ikonu Belog anđela za dete Nadeždu. Pripadnik službe zna gde živim. Zna i koja je zgrada, sprat, stan. Zna gde mi dete ide u školu.
MUP ćuti. Tužilaštvo ćuti. BIA radi. Država gasi nezavisne medije da ovako nešto i neke još strašnije stvari ne mogu da se čuju.
Heraklit je rekao da je karakter čoveku sudbina. Pričao sam skoro sam sa sobom. Rekao sam sebi – da sam opet na početku, opet bih isto izabrao.
Trenutno čekam egzekutora. Siguran sam da ću lako da umrem ukoliko ima makar trunke kosmičke pravde. I verovatno će me ubiti s leđa.
Jer sve što radimo, odjekuje u večnosti.
Predrag Simonović
