Klizalište u Staroj Pazovi počelo je sezonu kao mesto dečje radosti i zimskog uživanja. Prvih dana led je bio uređen, atmosfera vesela, a ideja klizališta prihvaćena kao dobar potez koji je obogatio zimski sadržaj za najmlađe.
Već početkom januara slika se drastično menja. Led postaje neravan i nebezbedan, mašina za njegovo održavanje se ne koristi, a klizalište sve više liči na improvizovani poligon nego na prostor namenjen deci. Lica angažovana na radu očigledno nemaju kapacitet da obezbede minimum bezbednosti, što roditelje s pravom dovodi u stanje zabrinutosti.
Iako je prvobitno najavljeno da će klizalište raditi do 15. januara, njegov rad je produžen do 31. januara,postavlja se pitanje čemu produženje ako je kvalitet korišćenja ozbiljno narušen. Produžen kalendar ne znači ništa ako se uslovi iz dana u dan pogoršavaju.
Zato se nameće suštinsko pitanje: koji je smisao postavljanja klizališta ukoliko ne postoji mogućnost da se ono redovno i profesionalno održava? Još važnije, ko snosi odgovornost za stanje leda i bezbednost dece koja svakodnevno dolaze da klizaju?
Klizalište treba da bude mesto radosti, a ne rizika. Bez adekvatne brige i jasne odgovornosti, svaka dobra ideja gubi smisao.
