Iz banatskog sela Idvora, iz skromne kuće i zemlje natopljene znojem, potekao je čovek čije su ideje povezale svet. Mihajlo Idvorski Pupin — naučnik, pronalazač, zadužbinar i patriota — od pastira pod zvezdama postao je svetski priznati genije elektrotehnike, profesor na Kolumbiji i dobitnik Pulicerove nagrade. Njegov život je priča o snazi znanja, veri u sebe i ljubavi prema domovini koja ne poznaje granice.
U ravnici Banata, gde se horizont i nebo dodiruju u tišini polja, pre 171 godine rodio se dečak koji će jednom povezivati svet nevidljivim nitima elektriciteta. Taj dečak iz Idvora, Mihajlo Idvorski Pupin, bio je sin običnih ljudi, ali sa neobičnim darom — da vidi dalje od svih.
U detinjstvu, čuvajući stada i slušajući vetar koji prolazi kroz trske, otkrivao je prve zakone prirode. Zabode li nož u zemlju, vibracija se prenosi dalje — tom jednostavnom igrom u zemlji Banata začeta je ideja o prenosu signala kroz prostor, ideja koja će kasnije postati temelj njegovog naučnog rada.
Roditelji Konstantin i Olimpijada nisu znali čitati, ali su u njega usadili ono važnije: poštenje, radoznalost i veru da znanje oslobađa čoveka. Uz njihovu podršku, i uz podsticaj učitelja iz Pančeva, Pupin je odlučio da krene putem koji niko iz Idvora nije ranije kročio — putem nauke.
Kada je 1874. godine otišao u Ameriku, imao je samo nekoliko novčića, ali i nepokolebljivu želju da uspe. Radio je teške fizičke poslove, učio engleski u noćnim školama, i svakom zarađenom dolarom kupovao knjige. U Njujorku je upisao Columbia College i diplomirao sa odličnim uspehom, a zatim doktorirao u Berlinu kod čuvenog Hermana fon Helmholca — jednog od najznačajnijih fizičara epohe.
Vratio se u Ameriku kao naučnik, ali i kao učitelj. Na Univerzitetu Kolumbija postao je profesor fizičke elektrotehnike i inspiracija generacijama mladih umova. Njegova laboratorija, Pupin Hall, i danas stoji kao svedočanstvo o njegovom naučnom nasleđu.
Pupin je otkrio kako da se ljudski glas prenosi na daljinu, da ne zamire u žicama, već da putuje dalje, do drugih kontinenata. Uvođenjem tzv. pupinovih kalemova — namotaja koji sprečavaju gubitak električnog signala — omogućio je da telefonske i telegrafske linije postanu desetostruko efikasnije. Svet je mogao da razgovara.
Zahvaljujući njegovim izumima, komunikacija na daljinu postala je svakodnevica. Telefon je postao prozor u svet. Pupin je time simbolično uradio ono što je ceo život pokušavao — da poveže ljude, narode i ideje.
Njegovih 34 patenta obuhvataju rendgenske snimke, rezonantne krugove, metode prenosa energije i mnoge druge pronalaske koji su promenili svet nauke i medicine.
Iako je živeo u Americi, Pupin nikada nije zaboravio svoje poreklo. Tokom Prvog svetskog rata bio je počasni konzul Kraljevine Srbije i jedan od ključnih ljudi koji su lobirali za interese srpskog naroda u SAD. Njegov glas se čuo i u Beloj kući i u Parizu, na mirovnim konferencijama.
Bio je most između Srbije i Amerike, između nauke i humanosti. Kada bi govorio o svom narodu, često je citirao reči svoje majke:
„Sinko, gde god budeš, ne zaboravi odakle si pošao.“
Godine 1923. objavio je autobiografiju “Od imigranta do pronalazača”, za koju je naredne godine dobio Pulicerovu nagradu. U toj knjizi, punoj topline i ponosa, opisao je svoj put od siromašnog pastira do svetskog naučnika. Knjiga je svedočanstvo o snazi volje i veri u obrazovanje kao najmoćniji alat za promenu sveta.
Osnovao je brojne fondove za stipendiranje mladih, pomagao školama i univerzitetima, i verovao da „nauka bez čovečnosti nema smisla“.
Danas, njegovo rodno selo Idvor čuva uspomenu na svog najvećeg sina. Memorijalni kompleks Mihajla Pupina obuhvata njegovu rodnu kuću, staru školu i Narodni dom — zadužbinu koju je sam osnovao da bude „kuća znanja“.
U toj tihoj vojvođanskoj ravnici, gde vetar i dalje nosi miris zemlje i priču o dečaku koji je sanjao zvezde, svake godine okupljaju se učenici, naučnici i posetioci. Oni ne dolaze samo da odaju poštu velikanu, već da se podsete da i iz najskromnijeg mesta može potekti svetlost koja osvetljava čitav svet.
Mihajlo Pupin Idvorski bio je više od naučnika. Bio je simbol preplitanja duhovnog i tehničkog, misli i dela, domovine i sveta.
Njegov život nas uči da ne postoje granice za one koji imaju viziju. Da je moguće poći bos iz banatske prašine i ostaviti trag na univerzitetima Amerike. Da se snovi ne mere poreklom, već snagom volje.
Jer Pupin nije samo izumeo način da se glas prenese na daljinu — on je svetu preneo poruku:
„Znanje je najlepši oblik slobode.“
