U Rabrovici, malom seocetu brda Suvobor, 16. maja 1898. godine, rođena je devojčica čije će stihove jednog dana pevati cela Srbija. Njeno ime bilo je Desanka Maksimović.
Desankina priča počinje u toj idiličnoj planinskoj dolini, gde je rasla okružena zelenilom, mirisom cveća i pesmom ptica. Od najranijih dana, osetila je čaroliju reči koje su joj strujale kroz misli poput vodotoka kroz dolinu. Svaki cvet u tom prelepom zavičaju nosio je priču, svaki zvuk imao je svoj ton pesme.
Njen talenat nije ostao neprimećen ni u školskim klupama. Učitelji su prepoznali njenu izuzetnu sposobnost da svoje misli prenese na papir, da uhvati dušu zavičaja i stvori čaroliju rečima. Dok su druga deca igrala se po livadama, Desanka je sedela pod drvetom, okružena knjigama i stihovima koje je sama stvarala.
Njeni prvi koraci u svetu književnosti bili su skromni, ali odlučni. Prve pesme objavljene su u lokalnim novinama, gde su privukle pažnju čitalaca svojom svežinom i emotivnom snagom. Desanka je svojom poezijom otvarala vrata srcima ljudi, podsticala ih na razmišljanje o ljubavi, životu, o zavičaju koji je nosila u duši.
Njena popularnost rasla je iz dana u dan. Pesme su se širile kao glas vetra kroz dolinu, stigle su do udaljenih gradova i preplavile srca svih koji su ih čuli. „Pesnik i zavičaj“, „Tražim pomilovanje“, „Nemam više vremena“, „Slovo o ljubavi“ postali su ne samo naslovi njenih dela, već i opisi same Desankine duše, njenog viđenja sveta.
Ali, uspeh nije promenio Desanku. Ostala je skromna i jednostavna, sačuvala je svoju ljubav prema zavičaju i prirodi. Svaki put kada bi se vraćala u Suvobor, osećala bi kako joj se duša ponovo puni inspiracijom, kako joj se srce raduje svakom kamenu, svakom potoku, svakom drvetu koje je poznavala od detinjstva.
Desanka Maksimović nije bila samo pesnikinja. Bila je glas naroda, glas koji je oslikavao srpsku dušu i njene najdublje emocije. Njene pesme ostale su kao spomenik koji će večno svedočiti o lepoti jednog zavičaja i o snazi reči koje mogu da promene svet.
