NEĆEMO DA POBEDI NARODNA MUZIKA Ili-kako smo izgubili kulturu a zapevali poraz

„Nećemo da pobedi narodna muzika“, rekli su Rimtutituki 1992. s kamiona, dok su tenkovi odlazili da „čiste teren“, a mi ostajali da čistimo duše. Bio je to urlik protiv zatupljivanja, protiv pranja mozga refrenima dok se zemlja lomi. I činilo se tada da ima nade — da ćemo sa gitarom u ruci i krikom u grlu nekako preživeti.
Trideset godina kasnije — narodna muzika je pobedila.
Ali ne ona iskonska, iz duše, s harmonikom i tugom. Ne ona koja zna šta znači bol, što izvire iz zemlje i ljudi. Pobedila je ona druga — plastična, anestezirajuća. Pobedila je turbo verzija realnosti, uz beat, filtere i sjaj koji ne greje.
Danas, narodnu muziku više ne peva narod — peva je sistem.
Refreni su nam zamenili sindikate. Strofe su nam zamenile parole. Sve je „ajde još jednu“, sve je „brate, samo da se ne misli“. Skroluj, lajkuj, ćuti, pevaj. Sistem ti pušta ritam — ti cupkaj i ne pitaj.
I tako se pobuna pretvorila u stori. Otpor u mim. Generacije koje su mogle menjati svet — danas menjaju filtere.
A država? Država ti peva. U ritmu patriotskog kiča. U ritmu Pink-a, Grand-a, Dana policije sa folk zvezdama i vojskom na bini. U ritmu tabloida i njihovih kafanskih kolumni. Umesto građanina — pevač na mitingu. Umesto dijaloga — playback. Umesto pravde — nova pesma.
I šta kaže ta pesma?
Kaže: ćuti. Budi zahvalan. Pazi da ne štrčiš. Ako već moraš da misliš — misli o ljubavi, o njoj što te ostavila, o njemu što vozi bolji auto. O svemu — osim o stvarima koje bi te mogle probuditi.
Jer budni ljudi nisu dobri potrošači. A ni poslušni birači.
Narodna muzika, ta nova, sterilna, turbo, autotjunirana — više nije samo žanr. Ona je državna ideologija. Ona je ono što ti puste kad nestane voda, kad nestane nada, kad neko ubije dete, kad neko ukrade još jedan život, još jednu reku, još jedan glas. Peva se da zaboraviš. Peva se da ne pitaš.
Nije narodna muzika kriva. Krivi smo mi.
Mi što smo klimali glavom dok je auto-tjun cvileo, dok su stihovi o „kraljici kafane“ zamenili poeziju, a zvuk harmonike postao soundtrack malograđanske ambicije. Krivi smo jer smo zamenili pitanja za ritam, sumnju za refren, bunt za bahanalije.
Jer, dok su neki čitali, sumnjali, diskutovali — drugi su slavili „dušu naroda“ u vidu PVC stolnjaka, sevdaha na steroidima i estetskih zahvata koji liče na budžetsku verziju holivudskih noćnih mora. U međuvremenu, kultura je otišla na pauzu. I još se nije vratila.
Mi smo generacija koja je dočekala da melos bude merilo vrednosti, da se identitet meri brojem pregleda, a da je „narodno“ postalo sinonim za „normalno“. Sve što štrči — sumnjivo je. Sve što misli — pretnja je. Sve što je tiho — gubi bitku sa basom koji udara direktno u centar za samoponiženje.
A malograđanština? Ona nije više tikva bez korena. Danas je to brand. Ima svoju garderobu, svoje stavove (nema ih), svoje lidere (influensere), svoje vrednosti (silikon, beton, pare). I svoju himnu — remix narodnjaka sa DJ potpisom.
Zato više nije pitanje ukusa.
Nego: da li imaš kičmu, ili samo glasne žice?
Pitanje više nije kako smo izgubili kulturu — nego šta sad da radimo sa ovim karnevalom neukusa, s ovom kulturnom kapitulacijom koju smo nazvali narod.
Možda je vreme da priznamo poraz. Ili da uzmemo gitare, knjige i parole u ruke — i da počnemo da pevušimo nešto drugo. Ne protiv narodne muzike, već protiv onoga što su od nje napravili.