U Staru Pazovu početkom maja stiže predstava koja ne dolazi samo kao kulturni događaj, već kao priča o korenima, seobama i mestu koje ljudi nose u sebi gde god da odu. „Miesto na zemi – Obrazy z Dolnej zeme“ donosi snažnu i emotivnu sliku života Slovaka iz ravničarskih krajeva, ispričanu kroz spoj folklora, pozorišta i muzike, i podseća da se identitet ne ostavlja iza sebe on se prenosi, čuva i živi.
Za ovdašnju publiku, koja dobro razume šta znači čuvati tradiciju u multietničkom prostoru, ovo je više od gostovanja, to je susret sa sopstvenim ogledalom kroz umetnost.
Folklorno-pozorišni komad Miesto na zemi – Obrazy z Dolnej zeme koji prenosi emotivnu priču Slovaka koji žive u multietničkom prostoru današnje Srbije, Mađarske, Rumunije i Hrvatske, početkom maja stiže i u Srbiju, piše Storyteller.
Publika će moći da je pogleda 8. maja 2026. u beogradskom Teatru Vuk, 9. maja u pozorišnoj sali u Staroj Pazovi i 10. maja u Slovačkom vojvođanskom pozorištu u Bačkom Petrovcu.
Inscenacija kroz folklor, pozorište, muziku i vizuelne elemente govori o migraciji, identitetu, istorijskim prekretnicama i potrazi za sopstvenim mestom na zemlji. O tome kako je predstava nastajala, kako ju je publika u Slovačkoj prihvatila i šta znači za Slovake iz ravničarskih krajeva, novinarka Vladimíra Dorčová Valtnerová iz redakcije Storytellera je razgovarala sa Katarinom Mosnákovom Bagľašovom, koja je bila deo autorskog tima i učestvovala u ideji, scenariju, tekstovima i koreografiji.
Kompletan razgovor preveden na srpski prenosimo u celosti:
Predstava je nastala i prvu izvedbu imala u Slovačkoj. Kako je tamo publika prihvatila i u kojoj meri imate utisak da u Slovačkoj postoji stvarno razumevanje za iskustvo Slovaka iz ravničarskih krajeva?
Predstavu Miesto na zemi – Obrazy z Dolnej zeme igramo već šestu sezonu u raznim gradovima u Slovačkoj, ali i u inostranstvu, i interesovanje za nju ne jenjava. Izdvojila bih uspešno izvođenje programa u STARS auditorijumu u Bratislavi, gala-koncert na državnom folklornom takmičenju „Jazykom tanca“ u Banskoj Bistrici, kao i nastupe u Osijeku, Nadlaku i u ostalim mestima gde je prisutno slovačko stanovništvo među kojim redovno dobijamo odlične povratne reakcije.
Ovo je zapravo prvi put u Slovačkoj da je tamošnji folklorni ansambl obradio temu Slovaka iz ravničarskih krajeva u pozorišnoj formi – sa muzičkim i plesnim materijalom, tradicionalnom nošnjom i temom inspirisanom stvarnim događajima, od doseljavanja Slovaka u ravničarske krajeve pa sve do novog milenijuma. Za to velika zahvalnost pripada pre svega bračnom paru Urban, umetničkim rukovodiocima UFS Mladosť, ali i svim mladim talentovanim ljudima iz ansambla, koji su se tokom pripreme ovog programa možda prvi put susreli sa kulturom Slovaka iz ravničarskih krajeva, ali koja im je, usuđujem se da kažem, prirasla srcu. Upravo oni dalje šire informacije o sunarodnicima među svojim porodicama, prijateljima i drugim ansamblima.
Na gostovanjima i festivalima uvek dolaze da uživaju u našem izvođačkom ansamblu, a posebno u spontanim druženjima, gde se često zapevaju i pesme iz ravničarskih krajeva. Na taj način ne samo da interpretiraju naš plesni i pevački materijal, već ga zaista upijaju, naročito temperament i snažnu emociju koja zrači iz našeg folklora, ali i savremene kulture.
Pored toga, treba reći da, budući da je reč o univerzitetskom folklornom ansamblu, organizuju se i edukativni koncerti za učenike osnovnih škola. Većina dece u Slovačkoj na taj način prvi put uopšte čuje da negde van granica Slovačke postoji tako snažna i vitalna zajednica Slovaka iz ravničarskih krajeva. Obično ih posebno dirne obrađena tema rata ili ples sa stolicama, gde stolica simbolizuje naše mesto na zemlji.
Predstava se dotiče prelomnih istorijskih događaja, ali kroz emotivne i ljudske sudbine. Zašto vam je bilo važno da „veliku istoriju“ ispričate upravo kroz intimne priče običnih ljudi?
Kada su to priče običnih ljudi, gledalac shvata da tema rata, selidbe i potrage za sopstvenim mestom na zemlji nije samo fikcija, nešto što može da čita u knjigama ili gleda u filmu. To su događaji koji mogu zadesiti svakoga od nas i koji se, nažalost, dešavaju i danas.
U inscenaciji se spajaju folklor, pozorište, muzika, štampa iz tog vremena, vizuelna umetnost i arhivski tragovi. Kako ste tražili ravnotežu između umetničkog izraza i osetljivog pristupa istorijskom pamćenju zajednice?
Imam utisak da o tome tokom pisanja scenarija Martin Urban i ja nismo mnogo razmišljali. Znali smo koje istorijske tačke želimo da obradimo, koji izvorni vizuelni materijal je za to pogodan, kao i koji plesni, muzički i običajni materijal nije toliko poznat u Slovačkoj. Želeli smo da istaknemo lepotu naše nošnje, pesama i igara koje su se razvijale u ravničarskim krajevima, ali i neke arhaične oblike tradicionalne kulture na koje se u Slovačkoj možda već zaboravilo, a kod nas su još uvek živi.
Takav dramaturški koncept reditelj je potom dopunio neobičnim svetlosnim i scenskim efektima, modernim koreografijama i kostimima, koristili smo i odlomke iz književnih dela Slovaka iz ravničarskih krajeva i slično. Stvorili smo delo koje u početku nije tražilo strogu scensku ravnotežu, ali koje na kraju inspiriše gledaoca da pronađe emocionalnu ravnotežu u sebi.
Predstava je nastala u Slovačkoj, ali više članova autorskog i kreativnog tima potiče iz Srbije, odnosno iz sredine Slovaka iz ravničarskih krajeva. Kako se ta „dvostruka pripadnost“ između zemlje u kojoj danas žive i prostora iz kojeg potiču njihove porodice ili koreni odrazila na razmišljanje o predstavi?
Usuđujem se da kažem da predstava ne bi nastala, odnosno da bi bilo veoma teško da nastane, da se u poslednjim godinama u Bansku Bistricu i okolinu nije doselio veliki broj Slovaka iz ravničarskih krajeva koji su učestvovali u njenoj pripremi. Spomenula bih Leonoru i Juraja Súdija iz Selenče, koji su najviše doprineli muzičkom delu predstave, zatim Ivana Slávika iz Kisača, Dorina Popu iz Nadlaka kao pevače i igrače, Milana Klinka iz Kisača, koji je bio zadužen za osvetljenje itd.
Za predstavu smo koristili originalne nošnje, a većinu kostima osmislio je i pripremio etnolog Patrik Rago. Veliku pomoć u pripremi programa pružili su i Matúš i Ondrej Drugovci, praunuci dr Janka Bulíka, koji danas žive u Banskoj Bistrici i imaju snažnu vezu sa ravničarskim krajevima. U procesu stvaranja pomogli su i Janko Merník, Jaroslav Kriška, istoričar Ján Chrťan i drugi.
Naglasila bih da na našim nastupima u sredinama gde žive naši sunarodnici uvek u program uključujemo i lokalne stvaraoce, izvanredne izvođače i članove domaćih folklornih ansambala, a pre svega naše prijatelje od kojih možemo mnogo da naučimo i da se inspirišemo. Tako će biti i na našoj predstojećoj turneji u Srbiji, kojoj se veoma radujemo.
A kada je reč o toj „dvostrukoj pripadnosti“, iz ličnog iskustva mogu da kažem, i verujem da mogu govoriti u ime svih Slovaka iz ravničarskih krajeva koji danas žive u Slovačkoj i učestvuju u predstavi, da za nas ova predstava ne predstavlja samo predstavljanje sopstvene kulture i identiteta u Slovačkoj, već i svojevrsno prihvatanje i priznanje našeg rada na novom prostoru.
Prevela: Jana Vareca
Originalni tekst na slovačkom jeziku možete pročitati OVDE.
