Remorker…mali brodić velike snage…služi za vuču velikog, korisnog tereta u rečnoj ili morskoj plovidbi.
Remorker svog vremena bio je čovek o kome pišem ovaj tekst 19.02.2024.
Danas je tačno tri godine otkako ga nema…a oblikovao je dobar deo mog života…mog i života mnogih drugih. Bilo bi mnogo lepše da je oblikovao većinu, ali nažalost…Nije da se nije dovoljno trudio, naprotiv…
Neki od vas već znaju o kome je reč. Vama je i objašnjenje reči remorker bilo suvišno. Ipak smo tu pesmu toliko puta slušali. Prošlo je tri godine od kada nas je napustio Đorđe Balašević, čovek koji je ušao u čitanke, antologije poezije i istoriju jedne zemlje koja više ne postoji. Čovek koji je pisao romane, scenarija za filmove, čovek koji je postao ambasador „Dobre volje“ UN-a, čovek koji je ulazio u domove mnogih u vremenu kada su bili zaključani, zbog sumnje i straha, čak i za prijatelje.
Ali najvažnije, ušao je u naša srca i tu ostao, barem u mom slučaju, zauvek.
Neki od vas, koji budu čitali ovaj tekst, nikad nisu stigli da ga upoznaju. Jednostavno, od silnih gluposti kojima nas truju sa “ naslovnih strana i malih ekrana“ nije bilo vremena za tu vrstu kulture. Mada, rođen sam u vreme kada su ljudi bili ili kulturni ili nekulturni, nijanse nisu postojale. Opet, neki su ga upoznali i nije im se svideo, nezadovoljni njegovim stavovima. On ih je iznosio hrabro, najčešće zanemarujući, blago rečeno, neprijatnosti koje je imao zbog istih. Ali ne može niko, ali baš niko reći da nije ostavio dubok trag na ovom prostoru. Daleko najdublji u voljenoj vojvođanskoj ravnici. Dubok i svetao trag.
I kako dani prolaze sve je više onih koji postaju ravnodušni na pomen njegovog imena ili imena njegovih pesama i romana. Nažalost, to nam je u prirodi. Ipak i dalje ima nas, „naivnih“, koji njegove reči doživljavaju kao sopstvene. Jedino što ne znamo gde da udenemo sve „laloške“ arhaizme, da to izgleda smisleno i elegantno, kao kod njega. ideje su ipak iste, a to se makar malo računa.
Zbog svega toga sada idem da popijem jednu. Pokušaću da se setim svih nenapisanih pesama za ove tri godine. Tri godine koje prođoše bez našeg dobrog duha. I uporno želim da kažem još nešto, a njemu je to uspevalo sa lakoćom, što će da ostane makar do sutra, ako već ne duže. Ne ide to na dugme. „To il’ nemaš ili imaš, da te s vrata spazi primaš…“
S druge strane, možda negde neko već čuje, da nas ima još koji mislimo da ovom svetu nedostaje jedan debeli Novosađanin.
„Spusti svetla, oduzmi gas. Smešnih stvari se bojimo. Misliš da neko pita za nas? Kao da ne postojimo.“ Ako to nešto znači, neko i pita!
