Pre nego što je aktulena vlast došla na vlast, govorilo se: „Ne može gore.“
Danas je jasno suprotno, da je moglo, i da nikada nije bilo gore. Posle 14 godina takve vlasti, stanje za mnoge postaje neizdrživo.
Posle više od decenije vlasti, više nema prostora za izgovore. Nema bivših, nema prethodnih, nema onih koji su ostavili probleme. Sve što danas gledamo nosi pečat jednog sistema, jedne politike i jedne partije.
Pogledajte oko sebe.
Gradovi koji su nekada imali dušu danas liče na građevinske poligone. Beton niče brže od drveća. Investitori dobijaju ono što građani ne mogu da dobiju ni posle godina čekanja. Parkovi nestaju. Naselja pucaju pod teretom neplanske gradnje. Ulice se pretvaraju u parkinge, a vazduh u nešto što se udiše na silu.
Pogledajte reke.
Godinama slušamo priče o razvoju, dok se građani bore da sačuvaju ono što je priroda stvarala vekovima. Pogledajte planine. Pogledajte šume. Pogledajte zemlju koja se rasprodaje parcijalno, komad po komad, kao da nije ostavljena budućim generacijama već investicionim fondovima i političkim partnerima.
Pogledajte institucije.
One koje bi morale da štite građane danas najčešće štite vlast. One koje bi morale da kontrolišu moć postale su njen servis. Kada se dogodi tragedija, odgovornost putuje u krug dok ne nestane. Kada građani postavljaju pitanja, proglašavaju ih neprijateljima. Kada novinari istražuju, postaju meta pritisaka, napada i kampanja usmerenih na njihovu diskreditaciju..
A onda dođu slike koje bi u svakoj normalnoj državi bile dovoljne da se sistem preispita do temelja.
Nadstrešnice koje padaju. Plafoni koji se urušavaju. Infrastruktura koja ne izdrži ni ono za šta je svečano otvorena. Projekti predstavljeni kao istorijski uspesi, a završeni kao simbol improvizacije i neodgovornosti.
I kao da ništa nije dovoljno.
Sada se čak i priroda sudara sa političkom propagandom. Strogo zaštićene vrste, ptice koje su preživele ratove, industrijalizaciju i ljudsku nebrigu, postaju kolateralna šteta u borbi za još jedan bilbord, još jedan slogan, još jednu fotografiju za politički marketing.
To je možda i najbolja slika Srbije danas.
Sve mora da se skloni pred propagandom.
Drvo, skloni se.
Reka, skloni se.
Park, skloni se.
Institucijo, skloni se.
Građanine, skloni se.
Ptico, skloni se.
Jer prolazi „Srbija pobeđuje“ marketing.
A kada jednog dana prođe i ova vlast, ostaće pitanje koje će neko morati da postavi glasno: kako je moguće da je zemlja sa tolikim potencijalom, toliko vrednih ljudi, toliko prirodnih bogatstava i toliko istorije uspela da izgleda umornije, siromašnije i razorenije nego što je ikad bila?
Možda je odgovor jednostavan.
Nisu Srbiju uništili oni koji su upozoravali.
Nisu je uništili studenti.
Nisu je uništili novinari.
Nisu je uništili građani koji protestuju.
Uništavaju je oni koji godinama oni tvrde da je spasavaju, dok iza njihovih leđa nestaje sve ono zbog čega je vredelo.
A ipak, uprkos svemu, Srbija nije izgubila ono najvažnije-ljude koji odbijaju da se pomire sa propadanjem.
Dok se vlast hvali brojkama, procentima i megalomanskim projektima, na ulicama, fakultetima i trgovima pojavila se generacija koja više ne pristaje na ćutanje. Generacija koja nije opterećena partijskim knjižicama, političkim dugovima i strahom od autoriteta. Generacija koja traži odgovornost, pravdu i državu koja pripada građanima, a ne privilegovanoj političkoj eliti.
Upravo u tim mladim ljudima leži poslednja velika nada Srbije.
Jer kada su mnogi izgubili veru da promene uopšte mogu da se dogode, oni su pokazali da još postoji snaga da se kaže „dosta“. Dosta korupcije. Dosta ponižavanja. Dosta uništavanja gradova, prirode, institucija i budućnosti.
Ako postoji put iz ovog mraka i osećaja beznađa, on ne vodi kroz nova obećanja i nove vođe, već kroz građane koji su odlučili da više ne ćute.
A među njima danas najglasnije stoje upravo mladi.
Možda baš oni predstavljaju generaciju koja neće samo promeniti vlast, već će pokušati da popravi zemlju koju su nasledili u mnogo gorem stanju nego što su zaslužili. Zato današnji sukob u Srbiji nije politički. On je generacijski, vrednosni i duboko egzistencijalan.
Jer Srbija nije ono što su od nje napravili moćnici. Srbija je ono što njeni građani odluče da od nje ponovo izgrade.
