…šta je trista kila? ili, u ovom slučaju, 40 godina?
Naime, pre 40 godina počela je izgradnja „Novog naselja“ u mom „selu“, Novoj Pazovi. Za te potrebe je irigacioni kanal u tom delu naselja zatrpan,promenjena mu je trasa, a bara tj. retenzija (fuj kako ružan naziv, dalje prosto – bara) je uz trsku počela da rađa i ogromne količine zemlje, betona, cigle, crepa i raznog drugog smeća. Dakle jedna divna vodena površina, poseban ekosistem, odmorište i stanište raznih vrsta ptica, vodozemaca, riba i čega sve još lepog i korisnog ne, postala je smetlište.
Tada sam bio, kao i sada što sam, tužan, besan, ozlojeđen… Onda jer su mi oteli divno igralište i umesto da ga oplemene prosto su ga uništili, a danas jer još uvek niko ne shvata koliko je blago imati delić prirode u urbanoj sredini.
Još na sve, kao pravi idioti, na već zagađenu baru, turiše tablu : „Ne bacajte smeće u novopazovačko jezero“. Malo i licemerno, pošto kad u Srbiji kad hoćeš da napraviš deponiju samo zvekneš tablu : „Zabranjeno bacanje smeća!“.
Kao mali sam slušao razne poučne priče. Npr. kako prepoznati sremačko, ne sremsko, sremačko selo. Prosto, na svakom ulazu u selo je deponija. Bio sam strašno ljut, ipak je to meni najdraži deo sveta, međutim danas uviđam kolika je to istina. Oni sa južnog kraja bacaju smeće na severni ulaz. Opet ovi sa zapadnog bacaju na istok, a važi sve i obratno. Ovi iz centra ne obraćaju mnogo pažnju, njima je svaki kraj jednako udaljen. Oni, kad krenu negde, bacaju usput. Strana sveta nije presudna. Zajedničko nam je da svi živimo okruženi smećem. Sreća pa je selo veliko ima dosta ulaza-izlaza. Kako li je onim selima gde autobus okreće, ne smem ni da pomislim.
Naravno i na sreću, nisu svi tako bezobzirni i nevaspitani. Nije čak ni većina, ali ih je i dalje dovoljan broj pa su svi ulazi u moje selo dobrano „ulepšani“ najlon kesama, konzervama, plastičnim otpadom svih boja i dezena, pa to ide sve do šporeta i druge bele tehnike, kauča, tišleraja i raznih drugih stvari koje su odslužile svoj vek.
Na žalost tako izgleda i bara. Jedino što se priroda pobrinula da ulepša stvari, pa trava, nisko rastinje i drveće prekriva dobar deo smeća koje tamo nemilice bacamo već 40 godina. Da, još uvek neko tamo baca koješta, o čemu svedoče sveži kolotrazi koji vode do humki koje trava još nije uspela da sakrije. A dokaz da su ti, koji i dalje „đubre“ svesni svoga nepočinstva je što su nove mini deponije sasvim lepo ušuškane tako da se ne vide sa puta. Sve ono što sam do pre par dana pretpostavljao, osećao – sada sam video. Jedino što nisam znao, u stvari, su razmere uništavanja. Sada sam se i u to uverio. i te kako… Jedino što tamo uspeva danas su komarci i sitni glodari, a sve zajedno izgleda sablasno.
Možda bi me prizor do kraja dotukao da iz jednog dela, do koga nismo uspeli da dođemo sa šutom i otpadom, na kom još uvek uspeva trska, ne izlete divlja patka. Jedan prelepi zelenoglavi mužjak. Dakle još ima nade i vremena da se opametimo i popravimo stvari!
Zašto smo onda morali sve prvo da ruiniramo? Odgovor je jednostavan, da bi bilo interesantno. Za razliku od odgovora na prethodno pitanje, sanacija svega ovoga će biti malo komplikovanija, zahtevaće dosta vremena, posla, i na kraju krajeva, novca. Ali nije neizvodljivo i preko je potrebno.
Budući da sam pecaroš (ne ribolovac, već pecaroš) obilazim razne delove ove divne ravnice, preferirajući one sa bilo kakvom vodenom površinom, po mogućnosti da na njima može i da se peca, tako da poznajem veliku većinu takvih voda u svom okruženju, posebno u našoj Opštini. Podunavlje, kako mu ime kaže, je spašeno – ima Dunav. Stara Pazova ima Gajićevu baru, jedinu koja još nije uništena. Izgleda prelepo, a potencijalno…? Uh, kakva bi mogla biti!
Ova naša bi mogla izgledati isto, pa čak i lepše. Samo da je volje. Ali ako se na neki način ne promene ljudi koji odlučuju o razvoju Pazove (naravno, obe) – ili da promene način funkcionisanja ili da ih mi promenimo za neke bolje i, pre svega, pametnije, ništa od cele priče. Mrka kapa. I ova oaza će završiti kao Kiraljijeva bara, na putu za Vojku iz Stare Pazove ili ciglansko jezerce u Golubincima. Dakle zatrpano, zagađeno, preparcelisano- čekajući investitore koji će početi da prave nove zgrade. Daleko od toga da sam protiv razvoja, napretka, urbanizacije, komfora… Jedino što moje selo sad izgleda kao jedna krajnje funkcionalna fioka, iz koje te izvuku da odeš na posao, pa te brže-bolje u nju vrate, tek da prespavaš. Kao velika spavaonica, kako su nekada davno opisali Novi Beograd.
Rešenja, na sreću ima, samo je vremenski ograničen rok početka „opamećivanja“. Preko je potrebna dobra volja, vizija i ljubav prema sopstvenom selu. Ili da makar ta ljubav bude za jotu veća od ljubavi prema novcu i ličnom bogaćenju.
A da, da ne zaboravim. Druge dve velike bare u Novoj Pazovi neću ni da pominjem, iako su i na njima mnogi naučili da plivaju, pecaju, klizaju i šta sve ne. Njih sam prežalio, zarad urbanizacije i progresa (fuj, zvuči ružno, skoro kao retenzija). Mada i na njima već 40 godina ne videh ništa avangardno, korisno, pa čak ni lepo. Obe su gole ledine koje prosto vape za smećem, pa im s vremena na vreme želje budu uslišene. Onda dođu radnici čistoće, to pokupe pa tako u krug, godinama. Eto, njih sam prežalio, ali ovu najveću i najlepšu ne mogu i neću.
Još nešto jako bitno. Da ne bude : „Šta truća ova budala? Ako je on pecaroš, nisu svi….“ Ima tu još raznih zluradih komentara, ali…
Prvo, bara je zaista, sad ono fuj, retenzija. U nju se slivaju tri velika kanala koji služe da odvode vodu od atmosferskih padavina i održe nivo podzemnih voda na prihvatljivo visokom nivou. Da ne objašnjavam koji su to kanali, dođite u Pazovu, „pokašću“ Vam ih. Ako se taj odliv zatvori podavićemo se u sopstvenim…. Da ne lajem! (dobar deo Nove Pazove nema fekalnu kanalizaciju, već septičke jame, ergo).
Drugo, bara je pod zaštitom države kao odmorište ptica pa je svaka promena namene (čitaj uništavanje) zabranjena, čak kažnjiva. Ali kakva država, takva i zaštita!!!
