U Staroj Pazovi je oskrnavljena kuća umetnice Mire Brtke, fasada i spomen-ploča prekrivene su crnom farbom u činu koji je, po svemu sudeći, više od običnog vandalizma. To je direktan udar na mesto koje nosi slojevito značenje: privatno, umetničko i kolektivno.
Mira Brtka je bila istaknuta multidisciplinarna umetnica, čiji je rad obuhvatao slikarstvo, modu, film i skulpturu. Bila je Slovakinja. Tokom karijere ostvarila je i međunarodnu afirmaciju, posebno u Rimu, gde je bila deo šire evropske umetničke scene. Njeno stvaralaštvo povezivalo je jugoslovensku umetnost druge polovine 20. veka sa avangardnim tokovima u Evropi.
U kući u Staroj Pazovi živela je sa suprugom, rediteljem Draganom Kresojom, i sinom Milošem Kresojom, kamermanom. Porodičnu istoriju obeležila je tragedija iz 1996. godine, kada su Dragan Kresoja i Miloš Kresoja izgubili život tokom snimanja prvih kadrova za film „Suton nad Beogradom“. Taj događaj je dodatno učvrstio simbolički značaj porodičnog doma kao mesta sećanja, ali i tišine.
Upravo zbog te slojevitosti, umetničke, porodične i memorijalne, kuća u Staroj Pazovi je vremenom prevazišla status privatnog prostora i postala tačka kulturnog pamćenja. Taj značaj dodatno je naglašen činjenicom da u gradu postoje galerija koja nosi ime Mira Brtka, kao i ulica, dok je postojanje naselja koje nosi njeno ime trebalo da bude znak trajnog poštovanja i kulturne svesti.
Međutim, u praksi se često otvara pitanje koliko su takve simboličke geste zaista praćene stvarnom brigom o očuvanju tog nasleđa. Nazivi na tablama i mapama ne znače mnogo ako se konkretni prostori koji nose to ime prepuštaju zaboravu, zapuštenosti i neuređenosti. U tom smislu, postoji očigledan raskorak između deklarativnog poštovanja i stvarne odgovornosti zajednice prema sopstvenoj kulturnoj istoriji.
Incident, u kojem su fasada i spomen-ploča premazane crnom farbom, zbog toga se ne može posmatrati kao izolovan slučaj vandalizma. On direktno pogađa mesto koje simbolizuje kontinuitet jedne umetničke biografije, ali i širi kulturni okvir u kojem je Brtka delovala.
Takođe, oskvrnjene spomen-ploče i zapušteni memorijali često govore više o društvu nego o počiniocima: o nebrizi institucija, slaboj zaštiti kulturnih objekata i postepenom gubitku svesti o važnosti lokalnih istorijskih figura.
Ovaj događaj bi, paradoksalno, mogao postati i povod za jačanje svesti o značaju Mire Brtke i njenog nasleđa. Ali samo ako se ne završi na brzoj sanaciji fasade, i na „nepoznate počinioce“, već preraste u ozbiljniju kulturnu i društvenu debatu o tome koga pamtimo, kako ga čuvamo i zašto zaborav uvek počinje tamo gde prestaje odgovornost.
