Poštovani/e,
Velikom konferencijom koja je okupila preko 150 prosvetnih radnika, predstavnika sindikata, stručnjaka koji su vodili reforme u regionu i roditelja školske dece, Zeleno-levi front otvorio je javnu raspravu o tome kakve su nam škole potrebne. Konferenciju je uvodnim izlaganjem otvorio akademik i univerzitetski profesor, Vladimir Kostić, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.
U svom uvodnom izlaganju akademik i univerzitetski profesor, Vladimir Kostić, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, izložio je niz sistemskih problema sa kojima se suočava obrazovni sistem, posebno istakavši loše uslove rada prosvetnih radnika, ali i srozavanje uloge koju prosveta ima u našem društvu.
„Prosvetni radnici su na marginama društvenog značaja, slabo plaćeni, a ponekad ih i bijemo (…) U osnovnim školama 48 odsto zaposlenih nema stalni radni odnos, a u srednjim školama je ta cifra iznosila 51 odsto“, rekao je Kostić i dodao „Niz važnih tela poput nacionalnih saveta, sveo se na savetodavnu ulogu relevantnom minsitru, na delu je centralizacija sistema obrazovanja, smanjivanje nezavisnosti i profesionalizma, povećanje uloge ministarstva – ukratko povećana kontrola sistema.”
Na dva panela koja su usledila, svoja iskustva i mišljenja podelili su predstavnici sindikata, prosvetni radnici, predstavnici privrede ali i đaci.
Tokom cele konferencije, govornici i govornice su isticali važnost škole kao zajednice, pričali o aktivnoj ulozi svih učesnika u obrazovnom sistemu, a pre svega njih samih kao učenika, prosvetnih radnika i roditelja.
Jedna od glavnih tema bila je i poštovanje profesorske struke – od sve manjeg interesovanja za profesiju, do uslova rada, odnosa učenika i roditelja prema profesorima.
„Od malih nogu učimo da škola nama ne pripada. Učenici se osećaju kao gosti u nečijoj kući, kada se pred njih stave neka pravila, u čijem kreiranju ne učestvuju. Ali ako budu učestvovali u postavljanju tih pravila – onda će ih i poštovati.” – rekao je Aleksandar Baucel, sa Filozofskog fakulteta, osvrnuvši se još jednom na važnost škola kao dobrih zajednica: „Deci je škola prvo mesto gde se sreću sa drugačijim ljudima, tu mogu da nauče kako da žive sa ljudima koji su različiti. Da se u budćnosti to ne pretvori u konflikt, već u kvalitet društva.”
Katarina Šćepanović iz Foruma beogradskih gimnazija objasnila je izazove sa kojima se suočavaju i prosvetni radnici: „Nisu pare uvek najveći problem, iako polovina nastavnika radi na ugovorima na određeno vreme i na taj način su lako podložni manipluacijama. Nama profesori ne odlaze zbog većih plata, nego da bi ih manje bolela glava. Ja sam i dalje u školi – samo zbog svojih đaka.”
„Od škole se često očekuje da bude glavni, ako ne i jedini autoritet u obrazovanju, a ponekad čak i u vaspitavanju dece. Mi kao roditelji imamo roditeljske sastanke, otvorena vrata, međutim na tim mestima roditelji uglavnom primaju informacije – o rezultatima, problemima, ali nema povratne sprege. Roditelji se tu ne uključuju i ne mogu da daju povratno mišljenje.” rekla je Nina Kostić, roditeljka troje dece.
Nakon majskih masovnih ubistava, kao i nasilja kojima su profesori izloženi, nasilje se logično nametnulo kao tema. O posledicama nepostojanja zaštite za nastavnike, adekvatnih sankcija za počinioce nasilja, govorio je Nikola Ćurčin iz Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije: „Nastavnici su rekli: ako će da na razbijaju glave zbog ocena, onda će svi imati petice.”
Na to se nadovezao i Luka Babić, brucoš i bivši učenik Treće beogradske gimnazije: „Mi znamo da ocene imaju cenu, da opravdanja za izostanke iz škole imaju cenu. Da neki učenici imaju leđa. Brišu se vaspitne mere za učenike koji imaju leđa, a posle se žalimo na nasilje.”
Važno je zato bilo da se osvrnemo i na neuspešne reforme, ili njihove manjkavosti. Iskustvo iz Sarajeva preneo nam je Namir Ibrahimović, bivši voditelj kurikularne reforme u Kantonu Sarajevo: „Kanton Sarajevo nije dobar primer reforme jer nema suštinske želje za promenom, ne pitaju se nastavnici i nastavnice šta im treba, već se kupuju, na primer, dronovi i pametne table – koje se na kraju dana koriste kao obične table.”
Dva panela pratila su žustra pitanja i komentari iz publike. „Znali smo da ova vrsta razgovora nije jednostavna, ali ozbiljni koraci i ozbiljne politike zahtevaju hrabrost, da svi dođemo na jedno mesto čak i kada se ne slažemo. I to nam nije bio problem da uradimo, kada je ulog veliki – a to je interes naše dece ali i interes našeg društva.” rekao je jedan od organizatora konferencije Miloš Janković iz Zeleno-levog fronta.
Dodao je i da je ovo tek početak razgovora, i da je ova konferencija tek prva u nizu aktivnosti koje će Zeleno-levi front sprovesti širom Srbije s ciljem otvaranja javne rasprave o neophodnim promenama u obrazovanju.
Celu konferenciju možete pogledati na sledećim linkovima:
- Prvi panel: Obrazovne reforme, iskustva iz regiona
- Drugi panel: Izazovi obrazovanja u Srbiji – pogled u budućnost
