Dok se mesecima unazad ulice Srbije tresu od protesta ljudi koji se bore za promene, dok studenti ne odustaju od borbe za pravdu, dok opozicionarima onemogućavaju ravnopravno učešće u radu Narodne Skupštine, zabranjuju im ulazak na sednice gde se odlučuje o gradonačelniku, hapse ih i izlažu represiji, vlast brutalno guši svaku mogućnost demokratskog dijaloga i političke ravnoteže, jedna osoba ostaje neokrznuta. Ana Brnabić, bivša premijerka, a sada predsednica Narodne skupštine, nastavlja da kroji političke i ekonomske tokove u zemlji, ali ne u interesu građana, već u interesu svoje mreže moćnika, stranih partnera i biznis kombinacija. Njena povezanost sa USAID-om i organizacijom East West Bridge sve više ukazuje da nije slučajno postavljena na poziciju moći.
USAID i Milioni za „Reforme“ – Ko je tu najviše zaradio?
Pre nego što je stupila na političku scenu, Brnabićeva je godinama bila deo projekata koje je finansirala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Preko njih je imala pristup ogromnim fondovima namenjenim reformama u Srbiji. Kroz NALED i projekte reforme lokalne samouprave, USAID je pumpao milione dolara u „razvoj demokratije“, ali kome su ti milioni zaista služili?
Dok je deo tog novca otišao na poboljšanje administracije, ključni deo je završio u rukama privatnih kompanija koje su povezane sa vlastima, a među njima i sa porodicom Brnabić. Afera „Asseco SEE“, gde je njen rođeni brat Igor Brnabić dobijao unosne poslove sa državom, nije samo teorija zavere, već zvanično dokumentovana stvarnost. Uprkos tvrdnjama vlasti da „sve radi transparentno“, nijedan sudski proces ili istraga nije pokrenuta.
East West Bridge: Organizacija globalne elite ili posrednik stranih interesa?
Ana Brnabić je, prema zvaničnim podacima, bila članica elitnog tink-tenka East West Bridge (EWB), organizacije koja u Srbiji funkcioniše kao ogranak Trilateralne komisije. Ova organizacija okuplja političke, medijske i poslovne moćnike sa ciljem „povezivanja Srbije sa svetom“. Realnost je ipak daleko drugačija.
Kroz EWB, Brnabićeva je izgradila mrežu kontakata koja joj je omogućila da osigura politički uspon i podršku moćnih stranih struktura. Ali šta je Srbija zauzvrat dobila? Nove kredite, nove pritiske i nove „reforme“ koje uništavaju domaću privredu. Umesto da štiti nacionalne interese, ona otvara vrata stranim investitorima koji pod sumnjivim uslovima preuzimaju naše resurse, dok domaći preduzetnici sve više tonu.
Studentski protesti i narodna borba – Gde je nestala pravda?
Dok su hiljade studenata mesecima na ulicama, boreći se protiv nepravde, dok mladi ljudi svakodnevno rizikuju hapšenja i pretnje, dok se narod budi iz straha, Ana Brnabić sedi u udobnoj fotelji Skupštine i nastavlja svoje tajne dogovore. Ona je simbol otuđene vlasti, vlasti koja ne služi narodu već samo sebi i svojim mentorima.
Da li će se ova borba završiti njenim konačnim političkim padom? Građani Srbije to mogu odlučiti samo ako nastave sa svojim otporom. Dok god je ovakva struktura vlasti na čelu države, pravda će biti samo prazna reč. Ali jedan signal je jasan – narod Srbije se više ne plaši i više ne ćuti.
Ostaje pitanje – dokle će ovakvi političari kao što je Ana Brnabić koristiti narod kao izvor svog bogaćenja, dok građani Srbije jedva sastavljaju kraj s krajem?
Zaključak: Istina koja se više ne može sakriti
Narod Srbije je predugo bio obmanjivan lažnim obećanjima i manipulacijama onih koji su na vlast došli zahvaljujući stranim interesima i političkim kombinacijama. Ana Brnabić nije izuzetak. Njena politička karijera pokazuje da se nije borila za građane, već za lične interese, interese svojih sponzora i stranih mentora.
Dok narod Srbije sve teže preživljava, dok studenti i mladi hrabro izlaze na ulice tražeći pravdu i poštenje, Brnabićeva nastavlja da igra po notama onih koji su je doveli na vlast. Njeno bogatstvo i politička moć su rasli dok su građani ostajali bez posla, bez prava i bez budućnosti.
Ali narod više ne ćuti. Sve veći otpor na ulicama, sve glasniji protesti i nezadovoljstvo jasno pokazuju da se vreme ovakvih političara bliži kraju. Srbija zaslužuje lidere koji rade u interesu građana, a ne one koji su produžena ruka stranih korporacija i globalnih elita. I dok se u skupštinskim foteljama još uvek drže poslednjim trzajima moći, vreme neumitno ističe – jer narod uvek na kraju pobedi.
