Sećam se kroz maglu proleća 1986. godine, kada su vesti o Černobilju stigle i do Stare Pazove i kada je svakodnevica iznenada promenila ritam, od igre napolju do zabrana, zatvorenih kuća i neizgovorenog straha koji je mesecima tinjao u pozadini detinjstva.
Sećam se, danas, tačno 40 godina kasnije, kroz maglu tog proleća 1986. godine kada su vesti o Černobilju stigle i do nas u Staroj Pazovi. Tada se iznenada promenio način na koji smo živeli. Iz igre napolju prešli smo u dane u kojima su nam govorili da ne beremo ništa iz bašta i da ostajemo u kućama, dok je strah tiho ulazio u svakodnevicu i trajao mesecima.
Černobilj ostaje jedna od onih tačaka u istoriji koje ne blede, čak i kada prođe četrdeset godina. Danas, kada se obeležava godišnjica 26. aprila 1986. godine, to nije samo sećanje na nuklearnu katastrofu, već i na strah koji se tih dana proširio mnogo mnogo dalje od mesta eksplozije.
Ja se tog perioda sećam kroz maglu, ali se vrlo jasno sećam zabrane odlaska u baštu. Sećam se kako su vesti počele da stižu preko televizije i kako se odjednom promenila atmosfera u kući i u čitavom kraju. U Staroj Pazovi je tada zavladala tiha panika, koju tada možda nismo umeli da imenujemo, ali smo je svi osećali.
Bilo je proleće, toplo vreme, sve je vuklo napolje, dvorišta, bašte, trava koja miriše. Sećam se da smo tada trebali da krenemo da skupljamo puževe. Komšija Nikola ih je otkupljivao svako proleće, a nama je to značilo, mali džeparac i odlazak na flipere. Te godine, međutim, ni puževe nismo sakupljali.
A onda su počela upozorenja u danima koji su sledili nakon ekspozije. Roditelji, učiteljice i stariji stalno su ponavljali da ne smemo da beremo ništa iz bašta, ni voće sa drveća poput ringlova i džanarika, ni lišće, ni bilo šta što raste napolju. U prvim danima nas gotovo nisu puštali napolje, kao da je spoljašnji svet odjednom postao nebezbedan.
Ono što mi je posebno ostalo urezano jeste da to nije trajalo kratko. Ta zabrinutost i zabrane su se razvukle, i mesecima kasnije i dalje smo slušali da ne treba da se jede ništa iz bašti, da se bude oprezan, da se „sačeka“. Kao dete, nisam razumela zašto, ali sam videla koliko su odrasli bili ozbiljni i koliko se sve promenilo u jednom trenutku.
Tek pred kraj leta, polako su počeli da nam je dozvoljavaju da odemo u baštu i uberemo ponešto. Ali i tada je sve bilo pod strogim pravilima, morali smo da nosimo sve što uberemo starijima, da ga dobro operu, „u milion voda“, kako su govorili, pre nego što uopšte smemo da ga pojedemo.
Danas, kada se osvrnem na to, Černobilj za mene nije samo istorijski događaj, već i sećanje na jedno detinjstvo koje je na kratko izgubilo svoju bezbrižnost. I ostaje slika proleća i leta koje je mirisalo na život, ali je istovremeno nosilo nevidljivu brigu koja se dugo nije skidala iz svakodnevice.
