Postoje dani koji prođu, a postoje i oni koji ostanu zauvek urezani u pamćenje jedne zemlje.
Za Srbiju je to 12. mart 2003. godine – dan kada je ubijen dr Zoran Đinđić.
Tog popodneva nije stao samo saobraćaj u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Stalo je vreme. Stao je dah jedne zemlje koja je tek počela da veruje da može drugačije. U trenutku je nestala buka svakodnevice, a zamenila ju je tišina – ona teška, neverujuća tišina u kojoj ljudi pokušavaju da shvate šta se upravo dogodilo.
Atentat na Zorana Đinđića, nije bio samo atentat na jednog čoveka. Bio je to pucanj u ideju da Srbija može da bude hrabrija, otvorenija i pravednija. Pucanj u nadu da se društvo može promeniti ako postoji dovoljno odlučnosti da se pogleda istini u oči.
Đinđić je bio političar koji nije govorio ono što je lako čuti. Govorio je ono što je potrebno reći. Verovao je da zemlja može napred samo ako ima snage da raskine sa sopstvenim zabludama. Zbog toga su ga mnogi osporavali, mnogi nisu razumeli, ali su ga mnogi i sledili – jer je u njegovim rečima postojala energija promene.
Kada je tog dana vest stigla do građana, ljudi su zastajali na ulicama, u kancelarijama, u školama i kafićima. Telefoni su zvonili, televizori su se uključivali, a rečenica koja se ponavljala bila je ista: “Je l’ moguće?”
I zaista, delovalo je nemoguće da jedan metak može zaustaviti toliko planova, toliko ideja, toliko započetih puteva.
Ali ideje ne umiru tako lako.
Godinama kasnije, ime Zorana Đinđića i dalje se izgovara kao podsetnik da hrabrost u politici postoji. Da postoji trenutak kada neko mora da kaže: “„Srbija će biti bolja nego što jeste, ako svi budemo bolji nego što jesmo“.”
12.mart je zato više od datuma.
To je dan kada je Srbija stala – ali i dan koji nas podseća da je neko jednom verovao da može da ide bolje, slobodnije i pravednije.
