Ovo izgleda kao bioskopski, mejnstrim film i jeste odličan, bioskopski, mejnstrim film – nešto sa čim se srpska javnost, nažalost, preretko sreće.
Ova recenzija nikako neće biti, niti sme da bude sud o liku i delu Džeja Ramadanovskog. Ali, da bih pojasnio i opravdao svoju recenziju filma o njemu, moram da podelim s vama kako on i ja stojimo.
Tih devedesetih, Džej i Ceca (da pomenem samo neke) bili su “državni neprijatelji” mog identiteta i mog uobraženog B92/popkulturnog ukusa, usput reprezentujući i mnogo toga što je pogrešno sa zemljom u kojoj živim. I dok me je Ceca privukla sebi početkom milenijuma što hitovima, što činjenicom koja se više nije mogla zanemarivati – a to je da je regionalna megadiva i kulturni fenomen, sa Džejom su mi se putevi skoro sasvim razišli. On je postao nepouzdano sećanje, neko koga sam markirao kao preteču turbo-folka i o čijem sam životu znao više iz tabloida nego iz njegovih pesama.
Negde po Džejevoj smrti pročitao sam tekst “Svi smo tu“, više od eulogije mog prijatelja Ognjena Lopušine, u kome mi je najdublji utisak ostavio njegov uvodni rimejk Džejeve “Nedelje”. U ovoj pesmi Džej se oprašta od svojih, koji su se, kao i inače, skupili kod njega nedeljom. Taj skup je za njega i nepodnošljiva bol i velika radost. Ego trip da se naježiš i rastužiš do suza.
U želji da se nekako pripremim za ovaj film, od koga sam očekivao manje nego od “Tome” (jer Toma je imao lepo mesto i u zemlji u kojoj sam se rodio i u mome srcu), pribavio sam sebi neku Džejevu kompilaciju hitova i izašao u šetnju po hladnom i ne toliko sunčanom danu. Bio sam iznenađen u kojoj je meri Džej bio šansonjer, kao i koliko lepoti i emociji nekih pesama ne mogu da se otrgnem koliko god hladan i pribran bio (a neke su me svojim kič aranžmanom podsetile i na Gainsbourga). Čudio sam se kako mi je i zašto onda Džej ostao u sećanju kao neko ko pocupkuje kao da đuska na vrelom podijumu ili kao da mu pucaju pod noge – ko je onda pevao takve pesme?!
Nešto kasnije sam shvatio da sam uživao u kompilaciji Džejevih balada, a ne najvećih hitova. Eto, takav sam ja mulac. I toliko se Džej i ja znamo. Sad pustite film.
Nema sumnje da je do nastanka “Nedelje” došlo usled silnog srpskog i regionalnog uspeha pomenutog “Tome”. Poslednjih decenija i svetski filmski hitovi bazirani na biografijama poznatih muzičara (od Johnnyja Casha, preko Freddieja Mercuryja i Raya Charlesa do Eltona, Whitney i Billie Holiday, da pomenem samo neke) privlače ogromnu pažnju i zarađuju velike pare. Bjelogrlić je samo ispravno prepoznao ko bi iz jugoslovenske/srpske ponude mogao da odgovori tom “zadatku”. U poređenju, Džej je daleko manja, možda i lokalna zvezda (ispravite me ako grešim). Film o njemu je plasiran uz daleko manje pompe i možda je pogrešno kod gledalaca kreirao utisak da se radi o produkcijski sitnijem ostvarenju (slično, daleko konceptualnijem, biopiku o Rasti). Ne znam koliko je “Nedelja” koštala, ali ona izgleda kao bioskopski, mejnstrim film i jeste odličan, bioskopski, mejnstrim film – nešto sa čim se srpska javnost, nažalost, preretko sreće.
Nemojte da idete u bioskop očekujući da je “Nedelja” muzička biografija Džeja Ramadanovskog. Ovo je krimi melodrama, u kojoj je jedan pevač, kao i u svom životu, odigrao jednu od uloga
Scenarista Stefan Bošković legitimno pristupa Džejevom životu “postsorkinovski”, znači ne pretenduje da obuhvati Džejev život “od početka do kraja”, već se fokusira samo na jedan period – od detinjstva do prvog, “probojnog” solo koncerta na Tašu 1991. godine. Ovaj postupak, za razliku od onog primenjenog u “Tomi”, ostavlja prostora da se dublje i emotivnije pozabavimo svim junacima, da se materijal više umetnički uobliči, a ne samo “izloži”. U tom smislu, nemojte da idete u bioskop očekujući da je “Nedelja” muzička biografija Džeja Ramadanovskog. Ovo je krimi melodrama, u kojoj je jedan pevač, kao i u svom životu, odigrao jednu od uloga.
Sam scenario ima neke vrlo neobične momente, koji bi mogli da se detektuju kao mane, ali čak i ako jesu, ja mislim da su one, zapravo, bile dobre za film i da će mu dalekosežno donositi životnost koju u suprotnom slučaju ne bi imao. Recimo, kroz Džejev život pre nego što se proslavio provlači se lik dorćolske lepotice Nine, koja je njegova, “felinijevska” opsesija (“bela, visoka, plava”), a čiji život se tragično završava nakon višegodišnje zavisnosti od heroina. Međutim, njena smrt ne dešava se, kako bi to klasičnija “žanrovska postavka” možda tražila – da se to desi u nekom ključnom trenutku na kraju filma. Ovde, Nina umire “negde na sredini”, u trenutku kada Džejeva karijera kreće, i sve izgleda samo kao još jedna bolna žaoka u njegovom životu.
Slično tome, ni velika (a možda i glavna) tema ovog filma, a to je Džejev odnos sa bratom, Džambom, nije plasirana kako nas je “žanr” navikao. Recimo, već uvodnom scenom koja cementira odnos dva brata, čiji se sudbine potom prepliću tokom celog filma. Bošković vrlo hrabro postojanje Džejevog brata uvodi skoro sat vremena u film, kada se Džamba, nakon godina operisanja po inostranstvu, vraća u Džejev život. Ova “asimetričnost” u pripovedanju podržava sličan raspored lepih i ružnih stvari koje su se u Džejevom životu neprekidno mešale. Džej je “mali brat”, ali Džamba je “težak brat” i njihov odnos sve do trenutka kada ih jedna pesma poetski spoji nije posebno idealizovan, umiven ili prepumpan. Naprotiv, on je sirov, sve do svog brutalnog i tragičnog kraja.
Husein Alijević Husa, nekadašnji član vrlo popularnog benda Beat Street, ima “u genima” ono što je potrebno za ovu ulogu
Druga velika stvar u sklapanju ovog filma jeste sreća koju su autori imali da u “ovako maloj zemlji” nađu glumca koji dovoljno liči i talentovan je koliko treba da odigra Džeja Ramadanovskog. Husein Alijević Husa, nekadašnji član vrlo popularnog benda Beat Street, ima “u genima” ono što je potrebno za ovu ulogu. On ima slično “romsko iskustvo u Srbiji”, kako životno, tako i profesionalno. On ima osmeh koji budi simpatije i instantno razoružava, kao što je i i Džejev. Husa je svom liku obezbedio “kako ćemo, lako ćemo” filozofiju života, protkanu melanholijom i tugom, kad god je to bilo potrebno. U kastu koji je meni većma nepoznat, svi su zaista bili veoma dobri, ali ne pohvaliti posebno pored Huse i Marka Janketića, koji je igrao brata Džambu, značilo bi ne markirati stasavanje jednog od najtalentovanijih srpskih glumaca (da li se još uvek tako kaže?) “mlađe generacije”. Da, lako moguće i boljeg nego što mu je otac bio.
Ne znam kako “zajedničko režiranje” funkcioniše, ali Nemanji Ćeraniću (“Lihvar”) i Milošu Radunoviću (“Oluja”) to je pošlo za rukom, sa odličnim rezultatom. Pre svega odlukom da ne učine svoj film rasplinutim trejlerom za seriju (koje će, čitam, sasvim izvesno biti). Prikazano u “Nedelji” je kompaktno, uobličeno i nijedna priča ne štrči iz nje samo da bi otvorila put seriji za detaljnije bavljenje. Njihov tretman materijala je negde između nostalgičnog gradskog šmeka “Nacionalne klase” i dorćolske verzije neke “Goodfellas” priče, tokom koje pratimo kako jedna krimi ekipa odrasta, od detinjstva do zrelog doba. Neki iz svega prerano izlaze, a neki zahvaljujući “talentu i za druge stvari” postaju miljenici miliona.
Vizuelno, film povremeno osciluje kvalitetom, ali uglavnom zadržava izgled najboljih jugoslovenskih filmova osamdesetih i devedesetih, sa uzorima u Scorseseu, De Palmi i Ciminu. Stvari su malkice sentimentalnije u mladosti osamdesetih, ali opore i džukačke kada počnu “devedesete”. Vrzmajući se po Dorćolu (“Dorčolu”) “Nedelja” nikada ne izlazi van svojih produkcijskih mogućnosti nepotrebno se šireći, ali nikada nije ni skučena. Jugoslavija je dočarana kako treba, možda i malkice preterano kroz rasistički odnos svoje milicije prema romskom življu (ali i to je dato ne zarad NGO/woke trendova, već zarad priče i junaka, valja napomenuti). Ako postoji neka mana, onda je to svakako diskutabilna potreba za naracijom i njena amaterska egzekucija.
“Nedelja” je priča o braći, prijateljima, odrastanju, korenima jednog od najpopularnijih srpskih pevača od devedesetih naovamo, o Dorćolu i Beogradu jednog vremena. Ona je ispričana kroz dobro postavljene, zanimljive i zabavne junake i priču koju smo već toliko puta čuli (što je i razlog zašto joj se uvek radujemo).
I tokom filma, a i na samom kraju, samo me je moje tvrdo srce sprečilo da mi suze ne provale iz očiju i poplave salu. Tu negde, krije se i “društvena korist” ovog filma koji je, možda kao i Džej za života, ona vrsta iskustva koja u vama, hteli ne hteli, budi emocije i šarmira vas time da život, koliko god gorak bio, ume da bude lep i uprkos svemu ponekad dopušta da dobro pobedi.
O čemu najbolje svedoče svi oni koji su se, i kod vas, okupili u nedelju.
