U zemlji gde su stvarni junaci nezaposleni, a siledžije promovisane, vlast nas ponovo uverava da je dno relativan pojam. Ovaj put, predsednik i bivši premijer – politički dvojac koji odavno ne zna gde prestaje partija, a počinje država – odlučili su da četvoricu batinaša proglase za “junake”.
Da ne bude zabune – ne, nisu spasavali dete iz reke, gasili požar ili donirali krv. Njihovo “junaštvo” ogleda se u tome što su, kako kažu njihovi partijski pokrovitelji, “branili stranačke prostorije”. Problem je jedino što te prostorije niko nije napadao, osim ako se nalepnice, plakati i studentski entuzijazam sada tretiraju kao oružani napad.
Ali “junaci” nisu gubili vreme na detalje. Uzeli su palice i dislocirali vilicu mladoj studentkinji, pretukli još dvoje studenata i mirno nastavili svoj patriotski zadatak – čuvanje prazne kancelarije od zdravog razuma.
Dok njih dvojica iz vrha vlasti saopštavaju da će “blokirati sudove” ako im se “junaci” ne oslobode, u istom dahu nazivaju profesorku sociologije – ženu bez ijedne kazne u životu – teroristkinjom. Njeno oružje? Ideali. Njena krivica? Što nije klimala glavom.
I kao da sve to nije dovoljno, u svom prepoznatljivom stilu urušavanja institucija, režim ne propušta priliku da se predstavi kao žrtva. Ako stvarno reše da blokiraju sudove zbog svojih “junaka”, mogli bi bez problema taj protest da prošire i na državni nivo – budući da su u poslednjim talasima hapšenja zbog korupcije širom Srbije mahom uhapšeni upravo članovi, simpatizeri i šićardžije vladajućih stranaka, što izgleda, sve više postaje pravilo.
Dakle, na jednoj strani: četvorka sa palicama, dnevnicama i partijskim pokrićem. Na drugoj: žena koja je zdravlje rizikovala zbog pravde. A na sredini – sudovi koje vlast sada planira da zaključa, jer presude očigledno treba da dolaze iz kabineta, ne iz sudnica.
Ipak, u moru spinova, sendviča i opasnih bajki, ostaje jedno svetlo: Građani. Studenti. Prosvetni radnici. Svi oni koji još znaju razliku između zakona i samovolje, između palice i argumenta, između batina i dostojanstva.
Možda ova vlast može da blokira sudove, ali ne može da blokira pamćenje. A pamćenje građana – kada jednom proključa – ne zaboravlja ni palice, ni gazde, ni one što su “samo branili svoje”. I kad-tad, i ova bajka dobiće svoj kraj. A on neće biti srećan – po autore.
