Kako decentralizovana moć oblikuje zajednicu i osigurava opstanak države
Nastanak lokalne samouprave može se videti pri osnivanju prvih država pre nekoliko hiljada godina. Kako su te države rasle i širile uticaj, javio se problem kontrole i upravljanja, te se pojavljuju prvi namesnici udaljenih teritorija kao preteča lokalne samouprave.
Grčki polis je direktni predak savremene lokalne samouprave. Grad-država je u okviru svog saveza sadržala više gradova ili samostalnih jedinica koje su, po istoričaru Polibiju, bile multikulturalne sa velikim stepenom samostalnosti. Građani svakog grada odlučivali su o komunalnim problemima, zakonima i ratu, i birali predstavnike među sobom koji bi rešavali određene probleme, ukoliko je grad imao demokratsko uređenje.
Polibije takođe piše da je helenski svet bio veoma raznolik u oblastima kulture, rasa i običaja, pa tako i u pogledu samog političkog uređenja, koje se menjalo od monarhije do ohlokratije i tako u krug. U to vreme Aristotel opaža da je čovek „biće zajednice“, pa zaključuje da je idealna zajednica ona gde se svi poznaju. Taj zaključak je i danas vidljiv: ako su zajednice u kojima se odlučuje suviše velike i nivo odlučivanja daleko od pojedinca, javlja se osećaj otuđenosti, te se ne razvija svest i briga o opštem dobru.
Razvoj Rimske republike udario je temelje modernih republika i samog koncepta decentralizacije države, gde su moć i odgovornost podeljene između konzula, Senata i narodnih tribuna (skupštine). Zanimljiva je činjenica da do usavršavanja te političke podele moći dolazi u trenutku kada je Hanibal pretio da uništi sam grad Rim, pa su se političke razmirice između naroda i aristokratije morale prevazići upravo zbog opstanka grada, ali i države.
Nakon ustupaka aristokratije narodu dolazi do pobede u Drugom punskom ratu, a Rimska republika u narednih sto godina nezaustavljivo osvaja ceo Mediteran i ne samo da osvaja, već i čvrsto vlada tom teritorijom. Kako vlada? Lokalne elite osvojenih gradova i teritorija samostalno upravljaju, daju porez i vojsku za rat, bez suviše kontrole iz Rima.
Municipijumi (gradovi koji su priznavali vlast Rima) imali su svoje skupštine i izabrane magistrate, tj. gradonačelnike/upravitelje. Njihovi glavni poslovi bili su rešavanje manjih lokalnih sporova (oko međe, stoke i sl.), briga o putevima, javnim zgradama i kanalizaciji, upravljanje gradskom imovinom i učestvovanje u organizovanju različitih kulturno-religijskih svetkovina.
Istoričar Teodor Momzen, pišući o istoriji Rima, iznosi tezu da je Rim pobedio „opštinskim uređenjem“, jer su sve oblasti pod Rimljanima imale veliku samostalnost i mogućnost da razvijaju ljudski potencijal, neguju svoje običaje i budu maksimalno produktivne u cilju sopstvenog razvoja.
Zatim Hejzel Rodžers detaljno analizira rimski zakon o opštinama (Tabula Heracleensis), gde je regulisano i ko sme da vrši javnu funkciju. Kriterijumi su da se ne sme biti osuđivan, da se mora posedovati imovina u tom gradu, da je odslužen vojni rok i da se osoba bavi časnim poslom (nije bilo dozvoljeno kandidovanje gladijatora, glumaca ili makroa).
Ukidanjem republike i nastankom carstva kreće i propast države, doduše ne tako brzo, jer ostaje nagomilanih resursa u vidu znanja, kulture i tehnologije.
Opažanja o prednostima i manama centralizovanih i decentralizovanih državnih uređenja iznosi i renesansni mislilac Makijaveli, koji poredi Tursko carstvo i kraljevinu Francusku. Francuska je primer decentralizovane države, gde su različite oblasti sa svojim gospodarima veoma autonomne u odnosu na kraljevu vlast, dok je Turska centralizovan sistem gde su sve oblasti i uprava podređene sultanu.
Mana Francuske je ta što kod feudalaca uvek postoji nezadovoljstvo vladarom, te je relativno lako naći saveznika za rat protiv kralja, dok kod Turske taj slučaj ne postoji jer nema vazala niti autonomnih oblasti. Sa druge strane, čak i ako se nađe saveznik i zajedno s njim dobije rat protiv kralja, njegova zasluga je velika, a njegove teritorije ostaju pod njegovom upravom, jer je na tom području veoma teško uspostaviti novu vlast zbog običaja, jezika, prava i, generalno, kulture i lokalpatriotizma koje oblast poseduje.
Turska, ukoliko izgubi rat, lako će gubiti i teritorije, jer osvajač nema te kulturološke prepreke da brzo zavlada novim prostorima. Istorija nam je pokazala kako su se i Tursko i Rimsko carstvo raspali, grčevito se držeći pozicije centralne moći u vladaru.
Piše : Dušan Šubić
