Piše: Dušan Šubić
Srbija je jedna od najcentralizovanijih država u Evropi – čak 77 odsto javnog novca nalazi se u rukama ministara i ministarstava, dok svim lokalnim samoupravama zajedno ostaje tek četvrtina. Takav sistem, upozoravaju stručnjaci, guši demokratiju, razvoj i odgovornost, jer o lokalnim problemima odlučuje Beograd, a ne građani koji ih svakodnevno žive.
Jedna od osnovnih razlika između diktature i demokratije nije samo u načinu donošenja odluka, već i u raspodeli novca – u stepenu centralizacije i decentralizacije države. Svaka odluka ili javna politika nešto košta, pa se uspeh institucija meri ne samo količinom sredstava koja imaju, već i sposobnošću da ih troše u javnom interesu.
Srbija je, međutim, primer izrazito centralizovane države — i to ne od juče. Centralizam se kod nas vuče od samog nastanka moderne države. Svaka vlast, bez izuzetka, želela je da zadrži potpunu kontrolu nad društvenim resursima. Takav model možda ima smisla u ratnim okolnostima, ali u mirnodopskom vremenu on gotovo uvek vodi ka privilegovanju „dvora“, pristalica, bezbednosnih struktura i birokratije, dok za zdravstvo, obrazovanje, ekologiju i druge javne potrebe ostaje tek ono što pretekne.
U tom smislu, ne postoji „dobar diktator“ – jer svaki koji bi više ulagao u javni interes, imao bi manje novca da kupuje lojalnost onih koji ga održavaju na vlasti. A bez te lojalnosti, svaki autoritarni sistem se brzo urušava.
Ako pogledamo raspodelu javnog novca u Srbiji, centralizam je više nego očigledan. Prema grubim podacima za 2024. godinu, sve lokalne samouprave – opštine i gradovi zajedno – prihodovali su oko 300 milijardi dinara. Grad Beograd, kao posebna jedinica lokalne samouprave, ostvario je 200 milijardi, dok je AP Vojvodina prihodovala oko 100 milijardi dinara. U isto vreme, budžet Republike Srbije iznosio je 2.600 milijardi dinara.
Drugim rečima, lokalne samouprave prikupe svega oko 23% ukupnih javnih prihoda, dok državni nivo drži čak 77%. To znači da se većina novca nalazi u rukama ministara i ministarstava — najudaljenijih delova vlasti od svakodnevnog života građana.
Zato bi, smatraju mnogi ekonomisti i lokalni aktivisti, pravi put ka efikasnijem društvu bio da se odnos obrne: 60% sredstava da ostaje lokalnim samoupravama, a 40% državi. Jer lokalna vlast ne odlučuje o „visokoj politici“, već o konkretnim životnim pitanjima — komunalnim uslugama, snabdevanju vodom, urbanizmu, zelenilu, sportu, školama i inicijativama građana.
Jačanje lokalnih samouprava značilo bi veću odgovornost izabranih predstavnika i veću transparentnost trošenja novca. Kada su građani u direktnom kontaktu sa onima koji odlučuju o trošenju javnih sredstava, lakše je prepoznati prioritete i sprečiti zloupotrebe.
Naravno, decentralizacija bez slobodnih i poštenih izbora ne znači mnogo. Da bi građani zaista birali svoje predsednike opština i gradonačelnike, koji bi odgovarali njima, a ne partijskim centrima moći, potreban je sistem u kojem vlast zaista proističe iz lokalne volje, a ne iz partijskog centralnog komiteta.
Dok se to ne dogodi, Srbija će ostati država u kojoj se o lokalnim problemima odlučuje iz ministarskih kabineta – daleko od građana, a još dalje od demokratije.
