Postoje oni, koji su u borbu protiv zločinačkog režima ušli iz ubeđenja, zbog želje za slobodom i pravdom.
Postoje i oni, koji su ušli jer se kroz život provlače kao kišne gliste, gamižu okolo i preživljavaju od otpadaka, koje im gazda baci sa stola.
Ovi prvi će život dati za slobodu i bliske ljude, ovi drugi bi i rođenu majku prodali, a da ne prodaju jednog koji ih kupuje.
Onog trenutka kad bude potpuno i njima izvesno da je gotov, da novca više nema svi će oni tražiti izlaznu kartu. Ne mislim tu na sitni sendvičarski šljam. Mislim i na one koji su od ove vlasti i svega vezano za nju, ozbiljno profitirali.
Gotov je, i on to zna.
Mislite li da on ne gleda u plafon po celu noć razmišljajući ko će prvi da ga izda? Mislite li da ne živi u konstantnom suludom strahu da mu se oteta imperija ruši? Da nema povratka na staro? Mislite da ne shvata da je pitanje dana kad će biti uhapšen za sve što je činio i čini?
Shvata.
Najgore u svemu je što ovo počinju da uviđaju i njegovi glasači. Shvataju da je došlo vreme da plate cenu toga što su se ovajdili od stranke.
To što imate ove koje su zavrnuli za par hiljada o čemu javno govore je ništa naspram onoga koliko će ih biti koji će se nuditi da budu svedoci saradnici.
Nemam više obzira prema onima, koji se prodaju za par crvenih. Makar bili i stari.
Gledam ih u redovima u prodavnici kako zbiraju novac za hleb. Kupuju Informer i Telegraf. Čujem ih kako kunu mladost ove zemlje jer se buni. Svađaju se kad im kasirka ostane dužna dinar.
Oprostite što mi nije žao.
Žao mi je mentalno bolesnih ljudi, koji nisu u stanju da zdravo misle. Žao mi je iskorišćenih dobrih ljudi, koje neko ucenjuje zdravljem deteta.
Ali, nije mi žao onih koji vređaju mladost, koja želi da živi normalnim životom. Onih, koji svoje unučiće i decu ne viđaju, jer su zbog Vučića otišli iz zemlje. Ti isti ga veličaju i dalje, iako jedva preživljavaju.
LJUBAV ĆE SPASITI SVET
Ono što mi greje dušu je što je daleko više starijih ljudi, koji su uz svoju decu i unuke. Uprkos svemu, oni su uz mladost. Njih mi je žao i stegne mi se srce kad nam donesu na štand donaciju za studente u kojoj je ono što su imali kod kuće. Zamislite tu kesu u kojoj je par komada paradajza, nekoliko jaja, hleb, pola pakovanja salveta.
Kaže jedna baka stidljivo- Sveža su, skuvana, nisu za gađanje ali ako treba može i za to. Gleda decu sa osmehom. Sitna je, ispijena ali živahna. Meni knedla u grlu stoji dok se zahvaljujem na donaciji. Vidim da je skupila sve što ima da podeli nekoj deci, koju ni ne zna.
To su ti strani faktori kako kaže, koji finansiraju blokadere.
To on ne može da porazi.
Ne može da porazi maturante iz Požege, koji su umesto na maturu otišli u svečanim toaletama i odelima pred policijsku stanicu jer im je drug uhapšen zbog laži nekih ogavnih naprednjačkih mrcina.
Ne može da porazi one, koji danima ne spavaju da bi bili uz studente, koji vade poslednji dinar iz novčanika da bi pomogli.
I ne, ne može da porazi one, koji hodaju peške po kiši i hladnoći i ne odustaju jer je ovo jedina domovina koju imaju.
E, sad mi ne damo.
Vrhovna vreća buva slobodno neka odabere pižamu za zatvor. Naposletku, nećemo mi biti ti koji ćemo mu išta uraditi, njegovi će ga prodati istog trenutka kad bude on ili oni, kad ne bude novca, a taj momenat je vrlo, vrlo blizu.
