Studentkinja medicine na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, Miljana Antić, obraća se kolegama i profesorima nakon što je privedena na protestu. U svom pismu opisuje policijsko nasilje kojem je svedočila i postavlja pitanja o ćutanju, odgovornosti i budućnosti mladih lekara u društvu u kojem nepravda postaje pravilo.
„Poštovani,
Moje ime je Miljana Antić, student sam druge godine IAS medicine na našem fakultetu, pored toga sam i predstavnica godine. Želela bih na početku da naglasim da ovaj mejl šaljem isključivo u svoje lično ime, NE šaljem ga niti u ime plenuma, niti u ime kolega sa godine.
Za one koji možda nisu upoznati, bila sam privedena 5.9. u 23h, a puštena tek 8.9. u 02:30h. Želela bih svima vama da ukratko prepričam svoje iskustvo i situacije koje sam videla. Veoma mi je bitno da naglasim da motiv ovog obraćanja nije tema mog pritvora,već sve ostale i mnogo gore stvari koje su se izdešavale. Takođe bih istakla da ovo pišem u cilju da vas podstaknem na razmišljanje, a nakon toga mislim da je svako sposoban da sam donese zaključke.
Neću mnogo detaljisati o događajima te večeri, ali ću se potruditi najbitnije stvari da vam prenesem. Otprilike malo nakon 22:30h, sa svojom majkom, sestrom i drugaricama pokušala sam da se povučem sa protesta, na koji sam došla mirno. S obzirom da nam je kordon policije preprečio put od keja nazad prema Stražilovskoj ulici, jedini put nam je bio prema Štrandu. Tamo smo se zaputile kad sam ispred sebe ugledala vrstu u kojoj su bili ratni veterani i u sredini GOSPOĐETINA Dijana Hrka, majka Stefana Hrke koji je ubijen ispod nadstrešnice. Svi ljudi su se u tom momentu smirili, nisu ništa dovikivali, niti ikog gađali. Posle par minuta pojavljuje se ispred nas još jedan kordon policije, a nakon što su im Dijana i veterani prišli dovoljno, jedan policajac je viknuo: ,,Sad ih lomi!’’. U tom momentu vidim kako vade pendreke i krvnički udaraju veterane KOJI SU MIRNO ŠETALI. Tada svi ljudi počinju da beže nazad, ali izlaza nije bilo jer je policija i iz drugog smera krenula na nas. Ko je uspeo pobegao je u mrak preko Đačkog terena, ostali smo bili privedeni. Svako ko nije iste sekunde legao na zemlju nakon naređenja, bio je udaran pendrekom i šutiran. Neke od odvratnih izjava koje sam zapamtila su: ,,Je l’ ste pumpali? Napumpaćemo vas!’’, ,,Sad ste se setili da ste srčani bolesnik, niste bili dok ste pumpali.’’, ,,Sa vama smo ratovali na Kosovu. Jebem vam sve!’’, ,,Zastava neće pasti hahaha.’’, ,,Piši svima isti izveštaj, nebitno je.’’. Želela bih samo da naglasim da sam imala utisak da ti policajci uživaju u svemu tome. Oko 45 minuta smo ležali na zemlji, nakon čega su nas odveli maricom u policijsku stanicu.
Zašto nikog nije sramota i svi ćutimo na činjenicu da su hteli da ubiju od batina, bez griže savesti, ženu čijeg su sina već ubili? I to tokom protesta koji je posledica ubistva 16 ljudi? Zašto toliko žurimo da polažemo ispite u državi u kojoj ćemo otkaz dobiti samo ako postupimo ispravno, kao naše kolege iz hitne? Koliku smo to tačno podršku njima pružili? Da li to znači da ako već sad ćutimo da ćemo ćutati i kad nama budu tražili slično? Kako bilo ko može biti ili postati dobar medicinski radnik bez empatije? Zašto mene sa 21 godinom skidaju golu u stanici kao da sam najveći kriminalac, samo zato što sam šetala na protestu? Zašto tako lako puštamo da nam hapse i tuku lekare i studente koji rade svoj posao na protestima? Zašto nam je prihvatljivo da se na Rektoratu zarobljavaju ljudi, pa čak i naši studenti i profesori? Da li ćemo ćutati i kad počnu da nas maltretiraju samo zato što dišemo?
Što se tiče samog fakulteta i svih vas do kojih će ovo doći, ne očekujem nikakav poseban odgovor. Ja jesam za to da se uči i jesam za to da damo svi sve od sebe da se upišemo u sledeće godine. Isto tako mislim da jedan ispitni rok ne pravi veliku razliku, pogotovo ako ste vi ti koji određujete broj rokova.
Možete me smatrati nezrelim detetom koje i dalje ne zna ništa o životu, koje ne zna šta je nepravda i mislite da se na to moram navići. Molim onog ko je ovo pomislio da odgovori na moja pitanja jer ja odgovor ne mogu da nađem. Da se navikavam na nepravdu i na loše neću. Više ne mogu reći da svačiji postupci idu njima na savest, jer jednu stvar sam naučila, mnogi ni ne znaju šta je to. Ono što sigurno znam jeste da svi imamo opciju. Niste za svoje poslove završili kurseve od po 6 meseci kao što je to slučaj u pojedinim profesijama, već fakultet od 6 godina, lako ćete se snaći ako vas neko kazni nakon što postupite ispravno. Snađe se i onaj ko kopa njivu, ko radi u pekari i na građevini. Snađu se ljudi, imaju miran san i čist obraz. Ne želim da mi iko ubije želju i ljubav prema ovoj profesiji i prema ovom poslu, zato bih se pre sa zgrade bacila nego ćutala negde gde ne sme biti tišina.
Dok nam studenti uče u pritvoru, mislim da će biti spremni za bilo koji rok.
Možemo svi zajedno napraviti promenu, ako je iskreno želimo.“
