Godine 2014. tadašnji premijer Aleksandar Vučić javno je poručivao da penzioneri ne treba da brinu i da niko neće dirati njihova prava. Govorio je da će „penzioneri biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira“, uz obećanje da će teret reformi pasti na državu, a ne na ljude koji su svoj radni vek već završili. Za mnoge starije građane te reči su zvučale kao čvrsta garancija.
Ipak, ubrzo je usledio Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija, kojim su primanja velikog broja penzionera umanjena. Fiskalna konsolidacija trajala je četiri godine, a prema podacima sindikata i udruženja penzionera, obuhvatila je oko 840 hiljada ljudi, dok se procenjuje da je ukupno umanjenje iznosilo oko 840 miliona evra. Za mnoge je to bio trenutak kada su obećanja iz 2014. izgubila svaku težinu.
Penzioneri nisu tražili privilegije, tražili su samo ono što su godinama zarađivali. Njihove penzije nisu poklon države niti politička milostinja, već rezultat decenija rada i doprinosa. Upravo zato, brojni građani i danas smatraju da je tada narušeno poverenje u državu i u reči političara.
U razgovoru sa jednom penzionerkom iz Srema, koja je želela da ostane anonimna, čuli smo i ličnu priču koja oslikava ogorčenost među delom starijih građana. Kako nam je rekla, smanjenje penzija doživela je kao ličnu nepravdu i udar na decenije rada:
„On je meni ukrao moje pošteno zarađene novce. Imam 40 godina radnog staža i penziju sam zaradila časno, bez ičije milosti. Za sve krivim lično Aleksandra Vučića, ali i svakog penzionera koji i dalje govori da nam on daje penzije, ne daje ih, mi smo ih zaradili. Ne mogu više da podnesem šta smo dozvolili i činjenicu da su moje generacije pristale na to da im se toliko ispere mozak“, rekla je ona za naš portal.
Nakon 2018. godine usledila su povećanja penzija, često praćena velikim političkim najavama. Međutim, mnogi penzioneri ističu da ta povećanja ne mogu da izbrišu činjenicu da je deo novca trajno izgubljen. Posebno se često naglašava da svako novo povećanje odmah „pojede“ rast cena, od osnovnih životnih namirnica do režija, pa realni standard ostaje isti ili čak slabiji nego ranije.
Bilo je i onih koji su pokušali da pravdu potraže na sudu, ali su sudski sporovi uglavnom završavani u korist države. To je dodatno produbilo osećaj nemoći među starijim građanima i uverenje da običan čovek teško može da se izbori protiv političkih odluka koje utiču na njegov svakodnevni život.
Posebne polemike izaziva percepcija koju je godinama gradila politička propaganda SNS-a, da su penzije poklon vlasti, a ne pravo koje proizlazi iz decenijskog rada i uplaćenih doprinosa. Takav narativ, prema kritičarima, direktno umanjuje dostojanstvo starijih građana i briše jasnu granicu između socijalne politike i političke zahvalnosti.
Penzioneri su decenijama važili za najdisciplinovanije biračko telo, ali i za generaciju koja je najviše verovala obećanjima države. Danas, posle godina smanjenja i naknadnih ‘povećanja’ koja uvek pojede inflacija, ostaje pitanje koliko još puta će isti narativ da „Vučić daje penzije“ prolaziti. Jer penzija nije politički poklon, već zarađeno pravo, a svaka vlast koja to zaboravi mora računati na dan kada će joj građani to jasno staviti do znanja.
Na kraju, naša sugrađanka, penzionerka, poručuje:
„Nadam se da će se to desiti što pre, jer je dosta ponižavanja ljudi koji su ceo život radili i pošteno zaradili svoje penzije. Vreme je da se prestane sa obmanama i da odgovorni snose posledice, ne iz osvete, već da se nikada više nijednoj generaciji ne ponovi ono što smo mi doživeli.“
