Pravda i glad- šta kad institucije ne rade?

Prethodnih dana, u više navrata, bila sam ispred Skupštine Srbije. Hiljade ljudi danima su tu da daju podršku majci, koja godinu dana traži pravdu. Nažalost, najzad se odlučila i za očajnički korak da štrajkuje glađu i time ozbiljno ugrozi svoje zdravlje. Možda jer je to jedini način da se sistem uceni od strane građana da počne da radi svoj posao.               Nije sama. Svi su uz nju, ali sistem nije uz nju. Dijana Hrka samo želi istinu o padu nadstrešnice i to da krivi odgovaraju. Od onih na vlasti dobila je samo laži, poniženja i diranje prstima po otvorenoj rani. Sve umesto pravde.
Sada počinje štrajk glađu i Milomir Jaćimović. Lično sam bila svedok više njegovih hapšenja i maltretiranja od strane policije. Potpuno nebulozni razlozi zaustavljanja, hapšenja njega i njegovog maloletnog sina, progon, sve to je ovaj čovek doživeo u prethodnom periodu. Jedan po jedan oduzimani su mu autobusi, njegovo sredstvo za rad i život, samo zato jer je na strani na kojoj jeste. Primoran je na ovaj korak jer su institucije sredstvo represije umesto tu da zaštite građane.
Pre njih, štrajkovao je glađu Bogdan Jovičić, student koji je u bukagijama doveden na sahranu oca.
Zbog štrajka glađu i žeđu profesorke Marije Vasić, studenti i građani su bili dve nedelje ispred zgrade suda u Novom Sadu dok Marija nije puštena u kućni pritvor. I Marija i Bogdan su završili u bolnici, jer su ozbiljno naškodili svom zdravlju.
Da li je zaista neophodno da neko ugrozi svoj život da bi postao vidljiv sistemu i da bi institucije proradile? Ako nije, zašto terate ljude na to? Ako jeste, onda država više ne postoji kao pravna i vreme je da se sve institucije ugase da bi se stvorile nove, koje će raditi.