Na današnji dan rodio se Nenad Radulović – Neša Leptir. Bio je pevač, autor, vođa „Poslednje igre leptira“, ali iznad svega čovek koji je umeo da život pretvori u pesmu, a svakodnevicu u šalu. Njegova vedrina i harizma činili su ga ne samo muzičarem, već i simbolom generacije koja je verovala da se svet može menjati osmehom.
Sa svojim bendom ostavio nam je pesme koje su bile i duhovite i iskrene, nežne i buntovne, lake i duboke u isto vreme. Njegovi albumi i stihovi nisu bili samo muzika – oni su bili prijateljstvo, detinjstvo, zaljubljenost, igra. „Grudi moje Balkanske“, „Opet ploča – srce od meda“, „Zajedno smo piškili u pesku“… svaka od tih pesama nosila je deo njegove duše i vedrog pogleda na svet.
Kada mu je dijagnostikovana teška bolest, Neša nije prestao da bude ono što jeste – umetnik koji se smeje, čovek koji i u najtežim trenucima pronalazi snagu da drugima donese radost. Njegova hrabrost bila je jednaka njegovom humoru – beskrajna. Čak i pred kraj života, osmeh mu nije silazio sa lica. Njegove poslednje reči – „Pa, ne mogu baš da igram fudbal…“ – ostale su svedočanstvo kakav je bio: čovek koji se nikada nije predao tami, ni kada je ona bila najgušća.
Neša je otišao prerano, ali ono što je ostavio iza sebe i dalje traje. Njegove pesme i danas pevaju i stari i mladi, a njegove šale, lik i vedrina i dalje žive u sećanjima svih koji su ga voleli. Na platou ispred Ustanove kulture „Palilula“ u Beogradu, koji danas nosi njegovo ime, svaki prolaznik zastane i seti se da je postojao jedan Leptir čija krila i dalje trepere u sećanju.
Na današnji dan se ne prisećamo samo muzičara, već i čoveka koji je pokazao da umetnost može da leči, da smeh može da bude jači od bola i da pesma može da bude veća od života.
