Sećam se tog dana. Bili smo mali, slušali smo muziku u dnevnoj sobi, a kasetofon je radio skoro bez pauze. Teča i tata su nam je stalno kupovali nove kasete, između ostalog i kasete Poslednje igre leptira, jer su ga i sami voleli, kao i zbog emisija Indeksovog radio pozorišta koje su redovno slušali na Radiju Beograd 202. Znali smo svaku pesmu napamet, smejali se forama koje možda nismo do kraja ni razumeli, ali smo osećali energiju i duh koji je nosio.
Tata je tog dana ušao ozbiljnog lica i rekao: „Deco, imam ružnu vest… umro je Neša Leptir.“ U sobi je nastala tišina kakvu dotad nismo poznavali. Bili smo mali, ali smo shvatili da je otišao neko poseban, dobar, jedinstven, neverovatno duhovit i harizmatičan čovek. Nismo tada znali sve detalje, ali smo osećali da smo izgubili nekoga ko je bio deo našeg odrastanja, neko ko je unosio radost u našu kuću.
Nenad Radulović nije bio samo pevač grupe Poslednja igra leptira, za nas je bio glas koji nas je učio da se smejemo, čak i kada ne razumemo sve oko sebe. Voleo je da se glupira. Mi smo voleli njega i zbog toga. Njegove pesme su bile razigrane i emotivne u isto vreme. Uz njega smo naučili koliko je važno imati duh koji prkosi tami i težini života.
Sećam se i da je dobio Oskara popularnosti, za pesmu Dečko ajde oladi, koji se tada delio za vreme Jugoslavije, gledali smo dodelu na TVu i navijali.
Kasnije smo shvatili koliko je njegova priča bila i lepa i tužna. Kako je uspevao da zadrži vedrinu i onda kada mu je bilo najteže. Ali ono što nam je ostalo iz detinjstva nije bila tuga, bio je smeh, pesme koje i danas znamo, slušamo i osećaj da postoje ljudi koji umeju da svet učine lakšim samo svojim prisustvom.
Danas, kad se setim tog dana kada smo saznali da je umro i tišine koja je zavladala posle tatinih reči, shvatam da smo i kao deca razumeli suštinu, otišao je neko ko je bio poseban. A ipak, svaki put kada zazvuče prve note neke njegove pesme, imam utisak da je tu negde, u onom istom smehu koji nas je nekada okupljao oko kasetofona. Jer ljudi poput Neše Leptira ne nestaju, oni ostaju u pričama koje prepričavamo i u emocijama koje i dalje bude.
Umro je sa nepunih 31.. Beskrajno mlad. Danas bi imao 67 godina. Verovatno bi i dalje bio onaj isti , pomalo blesav, beskrajno vedar, pozitivan i dobar, čovek koji ume da okrene stvar na šalu baš kad je najteže. Mogu da ga zamislim kako i dalje nasmejava ljude, smišlja nove fore i peva onim svojim iskrenim glasom. A mi? Mi bismo ga i dalje slušali, kao nekad uz kasetofon, malo stariji ali sa istim onim osmehom. Jer neki ljudi ne stare u našim uspomenama – ostaju večito mladi, razigrani i žive u svakoj pesmi koju ponovo pustimo. Neša je jedan od njih.
