Šest meseci tišine nakon zvučnog topa

Danas se navršava tačno šest meseci od najvećeg protesta u istoriji Srbije – dana kada je narod izašao na ulice u brojevima kakvi se ovde retko viđaju, a država odgovorila silom kakva se do tada nije koristila.

Tog dana, građani su prvi put osetili i zvučni top. Oružje koje proizvodi talase zaglušujuće buke, namenjene da slome volju ljudi, upereno je ne u vojsku niti u pobunjenike, već u obične građane koji su izašli sa transparentima, pesmama i zahtevom za pravdu.

Zvuk tog oružja ne čuje se samo u decibelima – on ostaje u telu, u nervima, u pamćenju. Mnogi svedoče o nesvestici, mučnini, gubitku sluha. Ali ono što je još glasnije od tog neprijatnog tona jeste tišina koja je usledila – tišina institucija koje su ćutale o odgovornosti, tišina medija koji su taj događaj pokušali da umanje, i tišina vlasti koja je taj dan stavila znak jednakosti između svojih građana i neprijatelja.

Posebno je ostala zabeležena i laž policije – najpre su tvrdili da zvučni top ne poseduju, da je to „izmišljotina opozicije i društvenih mreža“. Tek nakon pritisaka i dokaza koji su procureli u javnost, bili su primorani da priznaju da ovo oružje zaista imaju u svom arsenalu. To priznanje, međutim, nikada nije bilo praćeno objašnjenjem: ko je naredio upotrebu i zašto protiv građana.

Šest meseci kasnije, pitanje nije samo zašto je upotrebljeno sredstvo koje spada u repertoar represivnih režima, već i zašto se o tome i dalje tako malo govori. Jer dok se taj zvučni talas raspršio u vazduhu, njegova politička i društvena težina još odzvanja.

Danas, na pola godine od tog protesta, sećamo se ne samo broja ljudi koji su izašli na ulicu, već i trenutka kada je država odlučila da protiv svog naroda pusti oružje tišine i bola. I dok vlast računa na zaborav, na nama je da nastavimo da pitamo i da pamtimo.