Sinoć je u Sremskoj Mitrovici održan protest. Protest, koji je pokazao koliko smo solidarni svi zajedno u borbi protiv ovog zla. Zla, koje nas sve svakodnevno tlači, pljačka i ubija.
Govorili su ljudi sa raznih strana, različiti ljudi, koje je zajednička muka pritisla. Oni, koji su građani ove zemlje, a koje ova vlast ponižava, hapsi, tuče.
Od omladine koja je dotrčala iz okolnih gradova i mesta, bajkera, veterana, poljoprivrednika, ekoloških i drugih aktivista, građana – svi smo sinoć bili tamo.
Čak i mi, kojima je policija u civilu pretresala autobus i nas same, uhapsila nam veterana i pokušala da nas spreči da dođemo.
Srem nije nem, ali je na trenutak zanemeo sinoć na protestu u Sremskoj Mitrovici
u trenutku kad je počelo 16 minuta tišine za sve stradale ispod nadstrešnice u Novom Sadu. U trenutku kad se začuo krik jedne majke, Dijane Hrke, koja je bila u publici i koja se hrabro držala tokom svog govora pre toga. Tišina je tada bila još tiša, jer se čuo samo plač. I njen, i naš.
Zbog te majke i svih onih, koji su padom nadstrešnice izgubili voljene, bili su tamo i Ljiljana Bralović, Ratko Ristić, Predrag Voštinić, Miša Bačulov. Bili su tamo i Slovaci iz Bačkog Petrovca. Bili su tamo i veterani. Svi smo bili tamo.
Mnogi ne razumeju da je u publici sinoć bilo dosta dece i srednjoškolača i da je zato kao mera zaštite svih njih protest završen na mestu, gde je i počeo. Verujem da će Sremska Mitrovica opet pozvati na protest, ali tada ćemo doći bez dece i ljubimaca.
Ono što je najbitnije sinoć se jeste pokazalo na protestu:
Da ćemo doći svi. Da nikog svog ne ostavljamo. Da se borimo do poslednjeg.
Ako u nekom ta baklja slobode i borbe protiv nepravde je na momenat ugasla ili je nije bilo, upalila se.
Zbog Dijane i njenog sina, zbog svih naših mrtvih i živih, zbog njenog zagrljaja sa Peđom Voštinićem, u kom je bilo toliko bola i razumevanja, zbog budućnosti svih nas moramo istrajati u ovoj borbi za slobodu. I istrajaćemo.
