Noć između 28. i 29. jula, oko četiri sata ujutru, studentske blokade na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru prekinula je organizovana grupa od najmanje 20 maskiranih muškaraca. Prema svedočenju studenata, napadači su upali u zgradu vičući: „Požar, napolje!“, predstavljajući se kao policija – bez znački, bez naloga, bez ikakvog zakonskog pokrića.
„Banuli su sa hladnim oružjem, pretpostavljamo da su njime planirali da obiju vrata. Počeli su da nas guraju, čupaju, vuku. Neke kolege su izgrebane. Bili su pod maskama, klasični batinaši“, ispričao je za medije student Enes Džogović. (Izvor Nova S)
Ono što posebno zabrinjava jeste to da su studenti među napadačima prepoznali i lica iz Uprave fakulteta – uključujući prorektora za nastavu Milovana Bratića, Rafeta Alića i Izeta Camu. Nekoliko minuta nakon napada, stigla je policija – ali ne da interveniše, već da formira kordon ispred zgrade i štiti one koji su nasilno izbacili studente.(Izvor Nova S)
Policija kao tehnički servis sile
Najveći deo javnosti uznemiren je upravo ulogom policije u ovom incidentu. Umesto da zaštiti studente – žrtve nasilja – pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nisu ušli u zgradu, niti su sprečili napad. Naprotiv, svojim prisustvom legalizovali su stanje u kojem su maskirani napadači, bez legitimacije, ostali da borave u prostorijama fakulteta, dok su studenti ostali napolju.
Ipak, ono što najviše zabrinjava nije ni sama brutalnost postupka, ni institucionalna pasivnost, već to što takvo ponašanje više ne iznenađuje.
U autoritarnim režimima, policija odavno nije nezavisna institucija. Njena uloga se svodi na tehničku egzekuciju volje vlasti: da obezbeđuje skupove, štiti funkcionere, asistira u operacijama „čišćenja“ prostora od svakog oblika otpora, bilo političkog, građanskog ili studentskog.
To više nije služba zakona, već logistika represije.
Ponašaju se bez straha od posledica.
Bez unutrašnje pobune.
Bez svesti o odgovornosti.
Jer znaju — sistem ne kažnjava one koji sprovode nasilje, već one koji mu se suprotstave. Ko neće da bude takav policajac– može da napusti službu. Ali takvih nema. Ili ćute. A kad ćute, pristaju.
Gde zakon ćuti, nasilje govori
Ovo što se desilo u Novom Pazaru nije „incident“. Nije reč o izolovanom slučaju, niti o „nesporazumu“.
Ono što najviše boli, jeste činjenica da su napadači ne samo nekažnjeni – već zaštićeni. Policija nije reagovala na nasilje. Nije ni pokušala da razgovara sa studentima. Nije čak ni proverila identitet maskiranih ljudi koji su izbacili mlade iz njihove akademske kuće. I dalje ih štiti praveći kordon na ulazu u zgradu Univerziteta i brani studentima kojima taj Univerzitet i pripada, da uđu unutra.
Zašto baš Novi Pazar?
Postavlja se pitanje – zašto baš sada, i zašto baš Novi Pazar?
Odgovor je, nažalost, politički vrlo jednostavan i jedini logičan. Pred godišnjicu operacije „Oluja“, vlastima je potrebna nova doza nacionalnih tenzija. Novi Pazar je grad sa dominantno bošnjačkom populacijom, i već dugo politički trn u oku vladajuće većine. U trenutku kada Aleksandar Vučić ponovo oživljava retoriku „velike Srbije“ ovaj potez deluje kao deo šireg plana – da se izazove reakcija, stvori haos, i još jednom podgreje narativ o unutrašnjem neprijatelju.
Studenti koji mirno sede na fakultetu nisu pretnja. Osim ako živite u sistemu u kojem je slobodno mišljenje najopasnija ideologija.
Ko čuva batinaše?
Kada se maskirani ljudi pojavljuju u zgradi fakulteta, u pratnji uprave, dok policija ćuti i drži stražu pred vratima – onda ne govorimo o pravnoj državi, već o autoritarnoj mašineriji.
I više nije stvar samo u tome ko je došao da tuče i izbacuje studente.
Veće je pitanje: Ko ih je poslao. I ko ih posle štiti.
A još veće pitanje: Dokle ćemo svi da ćutimo?
