Međunarodni Dan Planete Zemlje dočekujemo sa svešću da prirodu ne uništavamo slučajno, već uporno i sistematski. Dok govorimo o zaštiti, istovremeno pristajemo na odluke koje razaraju vazduh, vodu i zemljište, ostavljajući iza sebe dug koji će tek stići na naplatu generacijama koje dolaze.
Nekada smo prirodu posmatrali kao dom. Danas je tretiramo kao resurs bez dna. Šume pretvaramo u brojke, reke u cevi, vazduh u statistiku. Gradimo, kopamo, spaljujemo, kao da će planeta zauvek ćutati i trpeti.
Istina je jednostavna i neprijatna: nismo samo svedoci uništavanja, mi smo njegovi saučesnici.
U Srbiji, stanje životne sredine nije “izazov”, ono je kontinuirana kriza. Zimi dišemo jedan od najzagađenijih vazduha u Evropi. Termoelektrane na ugalj, ložišta, industrija, sve to godinama truje isti taj vazduh koji ulazi u pluća dece i građana. Reke se guraju u cevi zarad mini-hidroelektrana, čime se uništavaju čitavi ekosistemi. Plodna zemlja se pretvara u deponije i gradilišta, dok se odluke o prostornom razvoju donose selektivno, bez dosledne zaštite javnog interesa i prirodnih resursa.
U mnogim sredinama, građani su prepušteni sami sebi, oni prvi primećuju zagađenje, oni prvi dižu glas, ali ih sistem često ignoriše ili obeshrabruje. Ekološki incidenti prolaze bez ozbiljne odgovornosti, a kazne, kada ih ima, deluju simbolično u odnosu na štetu.
Poseban problem je način na koji se vodi “razvoj”. Pod izgovorom investicija, Srbija sve češće postaje mesto gde važe blaža pravila nego drugde. Strane kompanije, pogotovo kineski investitori, dobijaju široke ustupke, od subvencija do fleksibilnijih ekoloških standarda u praksi. Lokalne zajednice često nemaju uvid, niti mogućnost da utiču na projekte koji direktno utiču na njihov život. Tako se stvara osećaj da se zemlja ne gradi, već ustupa, komad po komad.
To ne mora nužno biti “kolonizacija” u klasičnom smislu, ali obrasci zavisnosti, netransparentnosti i nejednakih pravila sve više liče na to. Dobit je kratkoročna i koncentrisana, dok su posledice dugoročne i raspoređene na sve nas.
A iznad svega – pohlepa.
Pohlepa koja je postala društveno prihvatljiva.
Pohlepa koja gazi i zakon i prirodu.
Briga za zemlju i prirodu svedena je na deklaracije i datume poput današnjeg. U praksi, ona retko ima prednost nad profitom. Jer priroda ne glasa. Ne donosi brzu dobit. Ne ulazi u izborne kampanje, osim kao slogan.
Ali će ispostaviti račun.
Ako nastavimo ovim putem, onima koji tek treba da se rode nećemo ostaviti svet, već ostatke sveta. Zemlju iscrpljenu, vodu zagađenu, vazduh otrovan. Ostavićemo im posledice naših odluka, naše tišine i naše ravnodušnosti.
Zato Dan planete Zemlje ne bi smeo da bude samo podsećanje.
On mora da bude upozorenje.
I pitanje koje više ne možemo da odložimo: da li ćemo promeniti pravac ili ćemo ostati generacija koja je znala šta radi i ipak nastavila?
