Nemam empatije za monstrume, ne toliko zbog činjenice da su monstrumi koliko zbog toga što smo ovo već gledali.
Ćaci kog zbog polivanja vodom vode na VMA, Vesić sa infuzijom na leđima, poslanice koje pomešaju pa je jedna od 60 u podmakloj trudnoći i povređena u Skupštini, u zemlji gde deca umiru jer ne skupimo na vreme novac za njihovo lečenje, zemlji gde jedna vrsna novinarka umre od gladi u Leskovcu.
Nemam empatije jer su nam gazili decu, lomili im vilice, ubili nam Donu. Nemam empatije jer su nam ubili Ivanovića, Ćuruviju, Đinđića, Staniku Gligorijević, Andreu Bojanić. Nemam empatije prema njima nakon Ribnikara, Dubone, Malog Orašja, nakon pada nadstrešnice. Nemam je i zbog izgorelih u nelegalnim domovima za stare i bolesne, čija ni imena ne znamo, rudara čiju su smrt zataškali, posade helikopter.
Nemam empatije za njih ni zbog svojih mrtvih za koje su proglasili da su nesrećni slučajevi, jer je neko dobro platio da to zataška. Nemam je ni zbog silovatelja i pedofila, koje su glorifikovali ili primali preko stranke na posao .
Nemam je ni nakon svih mrtvih za koje su posredno i direktno krivi od devedesetih na ovamo. Iskreno im želim da svi pocrkaju ali bih radije da ih stigne pravda i da ostatak svojih jadnih mizernih života provedu po zatvorima zbog svega što su uradili. Tako da oprostite što im se podsmevam jer ja njima ništa ne verujem, a i da im verujem ne bi mi bilo žao.
