Pre tačno 30 godina, 4. avgusta 1995. godine, počela je vojna akcija „Oluja“ – planirana, brutalna i etnički motivisana operacija hrvatske vojske i policije, kojom je za svega nekoliko dana proterano više od 200.000 Srba iz Krajine. Na hiljade kuća je spaljeno, stotine civila ubijeno, stotine nestalih nikada nisu identifikovani. Mnogi nisu ni upisani. Neki su ostali zauvek pod pragom svoje kuće, zbrisani rafalima i mržnjom.
To nije bila samo vojna operacija. To je bilo etničko čišćenje.
Dok su kolone ljudi bežale sa svega što su imali – dok su traktori sa decom i starcima prolazili kroz vreo asfalt Like, Bosne i Srbije – politička elita Srbije bila je zauzeta – sobom.
Vučić 1995: Tišina i otrov
U leto 1995. godine, Aleksandar Vučić imao je 25 godina i bio je narodni poslanik Srpske radikalne stranke. Njegov politički mentor bio je Vojislav Šešelj, vođa stranke koja je u Skupštini svakodnevno zagovarala ekstremni nacionalizam, osvajanje teritorija i neograničeni rat.
Dve nedelje pre Oluje, 20. jula, Vučić je sa govornice izjavio:
„Za jednog ubijenog Srbina, ubićemo sto Muslimana.“
To nije bio lapsus. To je bio politički stav. To je bila ideologija.
A kad je počela Oluja, Vučić nije rekao ništa.
Nema govora, nema inicijative, nema poziva da se pomogne izbeglicama. Nema saosećanja sa ljudima koji su, noseći decu u naručju, koračali po zgarištu svojih života. Bio je ćutljiv tada kad je trebalo vikati. Bio je daleko kad su ljudi vapili za blizinom i sigurnošću.
Radikali nisu tada govorili o žrtvama. Govorili su o granici Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica.
Srbija 1995: Izbeglice neželjene, prećutane, opljačkane
Mnogi zaboravljaju: vlast u Beogradu nije dočekala izbeglice sa razumevanjem, već sa podozrenjem. U nekim gradovima su ih lokalne vlasti sprečavale da se trajno nasele. Otimana su im stanarska prava, ponižavani su u institucijama, nazivani „dođošima“, i sistematski gurani na marginu društva.
Tadašnji mladi političari nisu podigli glas zbog toga. Nisu tražili pravdu, domove, integraciju. Nisu tražili istinu. Ni Vučić – ni tada, ni kasnije.
Vučić danas: U crnom, pred kamerama
Danas, trideset godina kasnije, Aleksandar Vučić je predsednik Srbije. Svake godine, 4. avgusta, organizuje državnu komemoraciju. Obeležava dan tuge, polaže vence, drži govore o „ponosu srpskog naroda“ i „tuzi za izgubljenim domom“.
Ali nikada nije rekao: „Pogrešili smo.“
Nikada nije rekao da je i on bio deo političke scene koja je ćutala. Nikada nije pomenuo da nije pružio ruku narodu iz Krajine kad je to bilo najpotrebnije.
Onaj koji tada nije rekao ni reč – danas govori najglasnije.
Tragedija u dva čina
Najtragičniji obrt nije to što su Srbi iz Hrvatske ostali bez domova.
Najtragičniji obrt je što danas, velikim delom, glasaju za čoveka koji tada nije bio uz njih.
Ljudi koji su bežali sa ognjišta, koji su spavali u školama, salama, šatorima i vagonima — danas veruju čoveku koji je tada sedeo u Skupštini i ćutao. Ili aplaudirao drugima dok su pozivali na krv.
Zašto?
Zato što im je godinama servirao patetiku umesto politike. Jer ih je umirio simbolima, umesto da im vrati dostojanstvo. Jer im je ponudio priču, a ne pravdu.
Vučić je razumeo nešto što drugi nisu:
da bol ne moraš da lečiš – dovoljno je da ga upakuješ i prodaješ svake godine.
Oluja ne prestaje 7. avgusta
Oluja ne prestaje kad prestane granatiranje. Oluja traje dok ljudi nemaju dom, nemaju grob svojih roditelja, nemaju pravo da znaju istinu. Oluja traje dok im se predsednik drži govor, ali ne traži odgovornost – ni za tada, ni za danas.
Zato 4. avgusta ne može biti samo komemoracija. Mora biti dan istine. Dan kada se pogledamo u oči i priznamo:
Nismo ih samo zaboravili – zamenili smo njihove sudbine za političke poene.
I to traje i danas.
