Pre par dana se predsednik Srbije, Aleksandar Vučić obratio iz inostranstva izjavivši da studenti u Srbiji imaju 3 obroka dnevno i to zahvaljujući inostranstvu. Sada mi postavljamo pitanja predsedniku.
Od kad je sramota imati 3 obroka dnevno? Da li su on i njegovi saradnici, uveli praksu da imamo pravo samo na jedan?
Da ne napominjemo, koliko je suludo na inostranim medijima, govoriti na taj način o elokventnim mladim ljudima, koji su buduća okosnica obrazovanja u Srbiji.
Do te mere smo poniženi od strane beskrupoloznosti ovog sistema, u kome nema mesta za slobodnomisleće ljude. Nema mesta ni za ugrožene socijalne kategorije, jer ih sistem ne prepoznaje.
Gladni i beskućnici su svuda. Često ih ni ne vidimo jer se glad i siromaštvo kriju kao sramota. Nisu. Moraju biti prepoznati kao poziv u pomoć.
Organizacije civilnog društva upozoravaju na alarmantno povećanje broja beskućnika. Samo u Beogradu ih je oko 5000. Situacija sa ostatkom Srbije je takođe loša. Podaci govore da ih je više od 15.000, prema nekim navodima i oko 20.000.
Evidenciju dodatno otežava i to što su mnogi među njima i bez ličnih dokumenata, što se nigde nisu registrovali i što nisu potražili pomoć.
Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, svojevremeno je izjavio da je to što u Beogradu ima 5000 beskućnika siguran znak da je Beograd metropola.
Narod vam je gladan
Što se tiče gladnih, tu je statistika još nemilosrdnija. Prema podacima Crvenog Krsta Srbije, više je od 33.000 korisnika na 77 punktova Narodnih kuhinja. Ovo znači da 33000 ljudi dobija svakodnevno po jedan obrok. Ti ljudi žive ispod granica ljudskog dostojanstva. Takođe su izjavili i da je svako treće dete korisnik tih kuhinja.
Prema izveštaju Unicefa za Srbiju 2023. godine, ove brojke su daleko veće. Naime, govorimo o 800.000 ljudi, koji žive na granici apsolutnog siromaštva. To u suštini znači da imaju manje od 100 evra mesečnih prihoda. Ovo uključuje novac za račune, hranu, odeću, lekove. Da bi preživeli, odriču se i osnovnih potreba.
Ovaj broj je prema podacima različitih organizacija nevladinog sektora značajno skočio od 2020. godine do danas.
Od ovog broja su 122.518 deca. Ta deca su vrlo često gladna, slabo obučena, neuhranjena i o njima se ne brine dovoljno.
Sistem socijalne zaštite mnogo siromašnih ni ne prepoznaje jer su pravila za dobijanje socijalne pomoći vrlo rigorozna. Zavise i od toga da li imate na sebe neku zemlju, koju niste u stanju da radite, više od jedne sobe do toga da za malo prebacujete taj osnovni minimum za socijalnu pomoć.
21, 5 posto građana Srbije živi od socijalne pomoći. Svedoci smo brojnih zloupotreba ove kategorije od strane i vlasti i pojedinih struktura, koje spadaju pod opoziciju. Taj narativ se mora promeniti. Socijalni slučajevi, bolesni, stari, zloupotrebljeni u političke svrhe su poziv na odgovornost, krivičnu i pravnu, onih koji ih zloupotrebljavaju. Nisu i ne smeju biti, predmet ismevanja. Moraju biti predmet brige. Isto tako, moraju biti i predmet budućih tužbi protiv nadležnih i odgovornih u institucijama, koje su zadužene da o njima brinu.
Pre nekog vremena, pitali su ministra Momirovića da li su mere Vlade upalile i je li uštedeo. Odgovorio je da jesu, ali da on nikad nije štedeo, jer je njegova porodica bogata.
Sada pitamo i predsednika, da li je svestan da u zemlji čijim se BDP-om i socijalnim napretkom hvali, takvim izjavama, implicira da svako ko ima više od jednog obroka živi luksuznim životom? Je li svestan toga da je sramota govoriti o milijardama, dok mu je narod gladan?
