Međunarodni dan ljudskih prava, 10.decembar, ove godine ne deluje kao praznik, već kao upozorenje. Dok god nema odgovornosti za tragedije, dok protesti završavaju represijom, a institucije se zatvaraju pred građanima ljudska prava u Srbiji ostaće tema borbe, ne ceremonije.
U proteklih godinu dana Srbija prolazi kroz jedan od najturbulentnijih perioda savremene istorije. Tragedija, protesti, represija i sve prisutniji strah pokazali su koliko su ljudska prava postala krhka i neodrživa kada institucije prestanu da štite javni interes.
Urušavanje nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1.novembra 2024., u kojem je 16 ljudi izgubilo život, razotkrilo je duboke pukotine u sistemu ,od korupcije do potpunog izostanka odgovornosti vlasi. Građani su, sasvim očekivano, izašli na ulice.
Studenti su preuzeli inicijativu i pokrenuli talas protesta koji je zahvatio celu Srbiju. Blokirani mostovi, raskrsnice i fakulteti postali su svakodnevna scena. Protestima su se pridružili građani pokazujući da nezadovoljstvo nije generacijsko već društveno.
Zahtevi koji su studenti postavili su jednostavni. Ali još uvek nisu ispunjeni.
Umesto institucija koje slušaju građane, na delu je policijska represija. Prekomerna upotreba sile, masovna privođenja, uskraćivanje prava na advokata, zastrašivanje maloletnika, blokiranje novinara da izveštavaju, napadi na novinare, gaženje i prebijanje studenata pokazali su odnos vlasti prema ustavnim slobodama.
Protest se ne tretira kao legitimno građansko pravo, već kao bezbednosni problem koji treba ugušiti.
Uprkos pritiscima, protesti su rasli. Građani su dočekivali studente kao članove porodice, studenti su prepešačili celu Srbiju, zašli u svaki njen kutak.Solidarnost postala je najjači odgovor represiji , dokaz da društvo i dalje ima kapacitet da se odupre nepravdi.
Ljudska prava u Srbiji formalno garantovana, praktično ugrožena.
Poslednjih godinu dana jasno pokazuju da se ljudska prava u Srbiji nalaze na samoj ivici.
U zemlji gde je traženje pravde postalo čin hrabrosti, borba za ljudska prava postaje pitanje opstanka, ne aktivizma.
