Mirni protest u Novom Sadu pod sloganom „Srbijo, da li se čujemo?“ pretvorio se u dramatičan sukob sa policijom kod Filozofskog fakulteta, gde su posle upotrebe biber spreja usledili koškanje, suzavac, šok bombe i brutalna intervencija žandarmerije, dok su građani i studenti bežali u panici, a među njima i novinari i stariji ljudi koji su bili meta udaraca i psovki.
Trebalo nam je vremena da saberemo utiske i hladne glave opišemo šta se tačno dešavalo u Novom Sadu u petak, 5. septembra. Ono što je počelo kao miran protest sa hiljadama okupljenih, ubrzo je preraslo u jedan od najdramatičnijih sukoba građana i policije u poslednjih godina.
Na protestu pod sloganom „Srbijo, da li se čujemo?“ centralna poruka bila je zahtev za raspisivanje vanrednih izbora, ali i jasno „dosta“ nasilju, nepravdi i lažima u kojima, kako su govornici poručili, građani žive.
Okupljenima se najpre obratila Dijana Hrka, majka nastradalog Stefana Hrke, poručivši da je „Novi Sad jako tužan“. Student DIF-a rekao je da „fakultet pripada studentima i uglednim profesorima sa obrazom, a ne partijskim poslušnicima i kriminalcima“. Profesorka Filozofskog fakulteta Nevena Jevtić podsetila je na ulogu univerziteta: „Fakulteti su nekada bila mesta na kojima su studenti bili zaštićeni, gde nisu morali da se pitaju da li će ih napasti maskirani batinaši, uniformisana lica ili pojedini profesori koji su zaboravili ili nisu ni znali da je osnovna dužnost profesora da budu uz svoje đake, pa i onda kada se pođe na streljanje – posebno kada se pođe na streljanje.“
Nakon govora, kolona se uputila ka Filozofskom fakultetu, gde su studenti i građani zahtevali da se policija skloni sa ulaza. Policija je više puta preko razglasa upozoravala okupljene da ne narušavaju javni red i mir. U prvim redovima stajalo je nekoliko devojaka koje su pokušavale da razgovaraju s policajcima, dok su među okupljenima bili i mladići sa maskama, delujući spremno za sukob.
Do ozbiljnog koškanja došlo je nakon što je policija upotrebila biber sprej prema okupljenima. To je izazvalo revolt i kulminaciju sukoba – na policiju je pre toga bačena farba, a zatim su usledili i teži incidenti: pirotehnička sredstva letela su sa obe strane. Policija je odgovorila topovskim udarima i šok bombama. Neko iz mase doneo je deo metalne ograde, što je dodatno podgrejalo sukob.
Policija je potom posegla za hemijskim sredstvima u ogromnim količinama. Dim suzavca prekrio je plato ispred fakulteta, ulazio u okolne zgrade, podsećajući na bojni otrov. Ljudi su u panici bežali na sve strane – prema keju, okolnim ulicama, Bulevaru oslobođenja i Bulevaru cara Lazara.
Žandarmerija je krenula u potiskivanje. Sa svih strana pojavljivali su se kordoni, agresivni i psovački nastrojeni, a mnogi su, prema svedočenjima, delovali kao da uživaju u onome što rade. Udarani su studenti, stariji građani i novinari. Više izveštača je prijavilo da su napadnuti uprkos akreditacijama.
Haos je bio i na univerzitetskom kampusu. Policija je, uz asistenciju rektora, upala u Rektorat. Studenti i profesori PMF-a sakrili su se u zgradu, a dekan tog fakulteta odbio je da policiji dozvoli ulazak u samu zgradu, čime je obezbedio makar privremeni zaklon za one koji su unutra potražili spas.
Poseban šok izazvalo je uletanje dva borbena vozila pri punom gasu u narod okupljen u Bulevaru cara Lazara. Viđane su i grupe sumnjivih mladića u fantomkama, koje su građani identifikovali kao stranačke batinaše. Primećene su kolone vozila sa uglavnom beogradskim tablicama, a bilo je i subotičkih, a svedoci tvrde da su čak i u pojedinim ambulantnim kolima sedeli ljudi sa fantomkama – što je izazvalo strah i osećaj potpune nesigurnosti.
Sugrađanka iz Stare Pazove prenela nam je svoje iskustvo:
„Našli smo se u Radničkoj ulici kod policijske stanice Stari grad. Odjednom je putem domarširala četa žandarmerije. Rekoh deci da mirno stoje i ćute dok ne prođu. Jedan nam se uneo u lice, opsovao nas i rekao: ‘Marš odavde’. Rekoh deci da trče u policijsku stanicu. Prema nama su potrčali obični policajci i vikali: ‘Hajde ovamo, ovde vam ništa ne mogu’. Pitala sam ih šta je ovo, a jedna vidno potresena mlada policajka, koja je i zaplakala, rekla je: ‘Ne znamo ni mi, gospođo. Ne brinite, ovde vas neće dirati’.“
Okupljeni su te večeri u Novom Sadu poručili da im je dosta svega – od sistematske nepravde i korupcije, preko života u laži, do neodgovornosti za ubistvo šesnaestoro ljudi.
Novi Sad je te večeri bio grad pod suzavcem i šok bombama, ali i grad koji je, uprkos represiji i nasilju, jasno poručio – „Srbijo, da li se čujemo?“
