Na današnji dan, u sredu, tog 24. marta 1999. godine, pre 27. godina, počeli su udari koji su zauvek promenili živote ljudi u ovoj zemlji. Sirene, mrak, strah i osećaj da si prepušten nečemu što ne možeš da kontrolišeš. Čitajući svoj „ratni dnevnik“ s vremena na vreme, ne dozvoljavam sebi da zaboravim.
Već te prve noći, između 24. i 25. marta, pale su i prve žrtve. Na aerodromu kod Sombora ugašen je jedan život. Jedan od mnogih koji će uslediti. I svaka ta priča ima ime, porodicu, nedovršene planove. To nije statistika to je rana koja i danas postoji. A ta rana ima i svoja imena i ovde, među nama građanima opštine Stara Pazova.
Ivančević Dušan, Bzovski Zdenko, Muminović Krsto, Krnjajić Branimir, Kovač Vladimir i Repija Dragan su građani opštine Stara Pazova koji su stradali 1999. godine tokom NATO bombardovanja.
Odluke da se Jugoslavija bombarduje su donosili moćni ljudi, među njima i tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder. Godinama kasnije, isti taj čovek postao je gost i politički saveznik predsednika Srbije, Aleksandra Vučića.
I tako je došla 2017. godina.
Dan koji je morao da bude dan tišine, sećanja i dostojanstva, pretvoren je u politički spektakl. Upravo 24. marta te godine, Vučić je doveo Šredera u Beograd za potrebe svoje kampanje. U punoj Areni, uz reflektore i aplauze, brisala se granica između onih koji su učestvovali u donošenju odluka o bombardovanju i onih koji su se predstavljali kao njegovi najveći protivnici.
To nije bio samo politički potez.
To je bila poruka. To je bilo ponižavanje građana Srbije.
Poruka da se sećanje može prepakovati.
Da se bol može relativizovati.
Da se dostojanstvo može zameniti marketingom.
Od tada je prošlo devet godina.
Devet godina u kojima ovaj narod, u velikoj meri, nije uspeo da razume sa kakvom politikom ima posla. Devet godina u kojima su kontradikcije postale svakodnevica, a ono što je nekada bilo nezamislivo, postalo je normalno.
Ne možemo da ne pomenemo tu 2017. godinu. Jer ona nije bila incident, već jasan znak pravca. Pokazala je koliko daleko može da ide pohlepna vlast koja računa na zaborav i koliko je opasno društvo koje pristaje da ne vidi očigledno.
Kako je moguće da tada mnogi nisu zastali i zapitali se šta se zapravo dešava?
Kako je moguće da se takav potez prihvati bez ozbiljnog otpora?
Kako je moguće da danas vence na spomen obeležja polažu predstavnici vlasti koja i dalje podržava politiku koja je te 2017. godine ponizila žrtve, njihove porodice i građane Srbije?
Možda zato što se istina svakodnevno razvodnjava.
A možda zato što je najlakše ćutati i praviti se da ne vidiš.
Ali zaborav nije neutralan.
Zaborav je izbor.
Zato ova godišnjica nije samo podsećanje na bombardovanje.
Ona je podsećanje na to kako se odnosimo prema sopstvenoj prošlosti i šta smo spremni da prihvatimo u sadašnjosti.
Jer onog trenutka kada prestanemo da povezujemo stvari, kada prestanemo da pamtimo i da postavljamo pitanja ne gubimo samo istinu o prošlosti.
Tada gubimo i budućnost. Probudite se.
