Dok Batajnica, Nova i Stara Pazova i Inđija zajedničkim snagama dočekuju više od četiri hiljade studenata i srednjoškolaca koji pešače iz Beograda ka Novom Sadu na komemorativni skup, opštine Stara Pazova i Inđija odbile su da pomognu u obezbeđivanju smeštaja. Dok lokalni SNS čelnici zatvaraju javne objekte, građani i inicijative — Zbor građana Batajnice, Nova Pazova Zbor, Pazova uz Studente, Pazovački studenti, Ujedinjenje Pazovačkih srednjih škola, Podrška studentima Inđija, Gimnazijalci u obustavi Inđija i Zbor Inđija — pokazuju da solidarnost i dostojanstvo nisu nestali.
Sutra, 30.oktobra će Batajnica, Nova i Stara Pazova, zajedno sa Inđijom, otvoriti svoja vrata i svoja srca za više od četiri hiljade studenata i srednjoškolaca koji pešače od Beograda do Novog Sada. Ti mladi ljudi, oni koji veruju da pravda i istina još uvek mogu da hode ovom zemljom, dolaze u naše krajeve da bi prenoćili, ručali, odmorili se — i nastavili put ka Novom Sadu na komemorativni skup u znak sećanja na šesnaest tragično nastradalih ljudi pod nadstrešnicom novosadske železničke stanice. Šesnaest duša za čiju smrt, ni posle godinu dana, niko nije odgovarao.
I dok građani, obični ljudi iz Banovaca, Belegiša, Golubinaca, Vojke, Surduka spontano i bez dvoumljenja pružaju ruku pomoći, lokalne samouprave u Staroj Pazovi i Inđiji pokazale su drugo lice. Odbile su da dozvole smeštaj, iako su hale, škole, stadioni i sale javni prostori koji pripadaju svima nama. Ne njihovim partijskim knjižicama, ne njihovim funkcijama, ne njima lično, nego nama, svim građanima.
Nasuprot tome, solidarnost su pokazali građani, udruženi kroz pokrete i inicijative: Zbor građana Batajnice, Nova Pazova Zbor, Pazova uz Studente, Pazovački studenti, Ujedinjenje Pazovačkih srednjih škola, Podrška studenata Inđija, Gimnazijalci u obustavi Inđija i Zbor Inđija. Oni su dokazali da zajedništvo i empatija još uvek žive, da nije sve izgubljeno, i da se budućnost ne gradi na strahu, već na saosećanju, pomoći, solidarnosti i hrabrosti.
Ali, čini se da su čelnici SNS-a u ovim opštinama duboko poverovali u sopstvenu bajku o večnosti vlasti. Kao da misle da im je neko potpisao tapiju na škole, domove kulture, stadione i sportske hale. Kao da im je neko dao pravo da odlučuju ko je dostojan krova i toplog obroka, a ko nije.
Strašno je to saznanje da se u foteljama, koje bi trebalo da budu simbol služenja narodu, rađa toliko bezdušnosti. Jer, kad odbiješ umorne mlade ljude koji su krenuli da odaju počast nevinim žrtvama ti ne odbijaš samo njih. Ti odbijaš budućnost.
Volela bih da se ti isti čelnici, ti neljudi, makar na trenutak pogledaju u ogledalo i zapitaju kako će sutra izaći na ulicu? Kako će svojim potomcima objasniti gde su bili kad su studenti hodali po kiši, hladnoći i spavali pod otvorenim nebom ili po tuđim podovima? Koliko košta dostojanstvo? I da li se obraz može zameniti partijskim dresom?
Jer, na kraju, istorija pamti. I ne pišu je bilbordi na kojima pise „Za našu decu“ ili „Budućnost Srbije“, nego dela.
A kao što kaže ona stara: ničija nije gorela do zore.
I kada ova zora svane — ostaće zapisano ko je otvorio vrata, a ko ih je zalupio pred decom koja hodaju za istinu, pravdu i slobodu.
