Piše: Predrag Simonović
Služba koja ubija slobodnu reč
Da li se išta promenilo?
Pero seče bolje od mača.
Postupajući tužilac Milenko Mandić u završnoj reči je rekao:
„Slavko Ćuruvija je morao biti uklonjen da zrno pobune koje je on predstavljao ne bi proklijalo. Da drugi uspešni ljudi ne bi, poput Ćuruvije, otkazali poslušnost sistemu.“
„Ćuruvija je bio usidren u sistemu, a njegova pobuna protiv sistema došla je u najopasnijem trenutku po režim, u trenutku ratne opasnosti, kada se osećao najranjivijim.“
Šta god drugo da kažem, pokvario bih suštinu. Ubijen je za primer. Da drugi vide šta može da im se desi. Da se postigne efekat. Strah.
Na tribini „Legalistički kraj zločina“, sa suzama u očima, Jelena Ćuruvija se obratila prisutnima, meni se učinilo onima koji su bili tu ali i onima koji su trebali da budu a nisu, i rekla „Na raznim poljima u životu mogu da izmerim svoj uspeh. Ali kad je ova stvar u pitanju, koja je naravno jedna od najvažnijih u mom životu, vrlo često imam osećaj da se nisam mrdnula bukvalno ni korak u potrazi za pravdom i istinom“.
Kao neko ko je radio na slučaju Ćuruvija, ne želim da priznam da osećam da se nismo ni pedalj pomakli u potrazi za pravdom i da vetrenjače i dalje stoje, možda samo u nekoj drugoj boji ili ogrnute nekom drugom kožom.
Nekako mi se čini da je Slavko Ćuruvija ubijen više puta. Ubijali su ga polako. Tako valjda ide to sa osvetom. Neposredno pred „Milosrdnog anđela“, u jeku borbe protiv unutrašnjeg neprijatelja, izdajica i ostalih, donet je Zakon o javnom informisanju. Potpisao ga je tadašnji ministar informisanja. Astronomske kazne su lomile ali nisu mogle da slome slobodnu reč i istinu. Onda je odlučeno da je to malo. Da treba surovije.
Pre 27 godina država je odlučila da se sveti. U jeku bombardovanja, dok je zemlja gorela, jedan deo Resora državne bezbednosti je imao bitan zadatak. 27 pripadnika službe je pratilo Slavka Ćuruviju do kućnog praga. Nakon par minuta Ćuruvija je ubijen. S leđa. 17 metaka je bilo dovoljno da se utiša slobodarska misao i da se u večnost preseli patriota predstavljen kao izdajnik. Nekome rat, nekome brat. Svaka sličnost sa sadašnjošću je namerna. Neko mnogo moćan je odlučio da to bude baš na Uskrs. Veliki hrišćanski praznik. Da poruka bude jasna. Da se vidi da država odlučuje o životu i smrti. Isti tako svedoci smo i da može da pomiluje i oprosti.
A onda je javnost saznala za dosije „Ćuran“. Pojavio se dokument koji je potvrdio ono što su svi znali. Da iza svega stoji Služba. Niko nikada nije procesuirao rukovodstvo Resora državne bezbednosti zato što nisu operativcima Trećeg odeljenja dozvoli da obavljaju razgovore sa pripadnicima službe već su sami sprovodili istragu i utvrdili da niko nije kriv.
I „Sablja“ je prošla kako je prošla. Nije se došlo do istine. Za Dadu. Za Slavka. Za Pantića iz Jagodine.
Mi iz Radne grupe i Komisije za rasvetljavanje ubistava novinara smo jureći za istinom pronašli deo istine ali i neprijatelje za ceo život. Imam osećaj da smo pušteni niz vodu i da je neko od nas sledeći. Mislim da je atmosfera ista kao pre više od četvrt veka i da zbog reči može da ode glava. Ako tako odluči država.
Prva presuda je donela 100 godina zatvora za pripadnike službe. Onda je Apelacioni sud ukinuo presudu, vratio predmet na ponovno suđenje, i naložio da se utvrde činjenice.
Viši sud je utvrdio šta je naložio Apelacioni sud i ponovo doneo presudu. 100 godina zatvora. Kad smo svi pomislili da je pravo konačno pronašlo pravdu, Apelacioni sud je doneo oslobađajuću presudu. Doduše, trebalo je više od 10 meseci da se presuda uvije u oblandu, da bude malo lepša, lakša… gotova kao amnestija. Baš u vreme kad država daje oproste.
Vrhovni sud je utvrdio da Apelacija nije postupala kako treba i da nije uzela sve dokaze u obzir. To je tada već bilo nebitno. Niko nije kriv. Novinar može da bude ubijen više puta. One koji su oslobođeni javnost je videla u sudnici. Neke prvi put. Ovog puta kao oštećene u postupku kojim traže naknadu štete zbog povrede časti i ugleda.
Menjali su se nazivi. Odeljenje za zaštitu naroda. Uprava državne bezbednosti. Resor državne bezbednosti. I u najlepšem dresu BIA – Bezbednosno informativna agencija. U neko vreme, malo pre nego što je doneta oslobađajuća presuda, BIA je osmislila lep slogan u promotivnom spotu za prijem studenata na Akademiju za nacionalnu bezbednost… „Sve se menja, služba ostaje“.
Niko od nas koji je bio u Radnoj grupi nema dozvolu za nošenje oružja. Trbuhozborci iz MUP-a su odlučili da je tako najbolje. Tvrdim da je Radna grupa trebala da reši mnogo nerešenog, naročito iz „Sablje“.
Dragana Kecmana su se spremali da ubiju nekoliko puta. O svemu smo dostavljali činjenice nadležnima. „Kecmana treba oladiti“ – tako je govorio pripadnik službe. U Službi kriminalističke analitike, na neki volšeban način, nestao je ili nije ni dostavljen izveštaj kada je drugi put planirana likvidacija. Ništa. Kecman nikada nije imao obezbeđenje. Za odlazak u penziju kao prigodan poklon dobio je pištolj koji je dužio ali mu nisu odobrili dozvolu za nošenje oružja. Iznenadili biste se kad bi znali ko sve ima dozvolu za nošenje oružja.
Veran Matić je imao obezbeđenje koje mu je ukinuto baš nekako u to vreme kad je Radna grupa došla do bitnih saznanja u vezi ubistva novinara Pantića iz Jagodine. I sada, po ko zna koji put, svedoci smo da mu se crta meta na leđima. Jer, tako ubijaju… s leđa. Označen je kao izdajnik i neprijatelj. Zbog traganja za istinom.
Kecman i ja smo potpisali izveštaj, kojim smo stavili potpis i na naše sudbine. Upoznali smo javnost da se neki veliki dogovaraju da iz zatvora izađe neko ko mnogo zna. I sve je bilo gotovo i veoma blizu oprosta. Reakcija je bila brza. Sledećeg dana su nam oduzeli službeni auto. Moguće da je trebao nekoj sekretarici. Od tada više ni jedanput nismo nagrađeni. Za nauk. Nisam dobio ni pištolj za odlazak u penziju. Nemam ni dozvolu za nošenje oružja. Nisam podoban. Kad sam pitao drugaricu novinarku, koju progone i dišu joj za vratom, da li se plaši odgovorila mi je da im je gora mrtva nego živa. Tad sam se postideo i prestao sam da se plašim.
Često pitaju kakve je sve pritiske trpela Radna grupa. Za sebe mogu da kažem da je Apelacioni sud doneo presudu i utvrdio da sam od strane starešina iz SBPOK-a mobingovan dok sam radio na slučaju Ćuruvija. Starešine su napredovale a MUP nije hteo da objavi presudu u novinama bez obzira što je pravosnažna i izvršna. Pre par dana Vrhovni sud je odbacio reviziju MUP-a u vezi mobinga, uostalom kao i sve presude iz sudske prakse u vezi mobinga. A to je samo deo onoga sa čime smo se borili.
Pripadnik BIA mi je dao dobronameran savet. Da se okrenem crkvi. Dao mi je i tri ikone. Za mene, za suprugu i za Nadeždu koja je u to vreme imala pet godina. Znao je ime mog deteta. Za nju je namenio ikonu Belog anđela. Tužilac kaže da to nisu pretnje. Ja sam pitao kako treba da preti pripadnik službe. Rekao sam i tužiocu da znam šta i kako služba radi. Nisam dobio odgovor.
U međuvremenu sam počeo da pišem za novine. To me oslobađa. Služba još traži ko mi dostavlja informacije. Poručeno mi je da bi bolje bilo da šetam pored zaleđenog Dunava i da tako rešavam svoje frustracije, nego da pišem.
Posle 27 godina, zarobljeni, svesni da zločin može da se oprosti ali i da sve prolazi, samo služba ostaje.
Da li ćemo, u naučenoj bespomoćnosti čekati sledeći udar i nagađati ko je sledeći, verujući da smo im gori mrtvi nego živi. Istorija se ponavlja. Ministar informisanja, ovaj trenutni, poslao je jaku poruku svim neprijateljima države „Policija može da vas bije i da vas ubije“. Mislite o tome…
