Prvo što mi je palo na pamet, nakon vesti da je učenica šestog osnovne ponela u školu sekiru je rečenica iz naslova. Doduše, to je replika iz kultne predstave „Radovan III“, a izgovara je Zoran Radmilović, njome rešavajući potencijalnu pretnju. Ne bih dalje o predstavi. Ko nije, neka je obavezno pogleda.
Po ko zna koji put objavama u medijima se, nakon dramatičnih pojava nasilja u školama, pažnja skreće na nebitno. Moglo je to dete da ponese u školu turpiju za nokte, ali to ne bi bila vest, niti išta neobično. Osim ako ne bi završila u nekom drugom detetu. Problem je što je namera ove devojčice bila da sekiru, ukoliko zatreba, smesti u svog školskog druga ili drugaricu. Svi se sablažnjavaju, barem prema izveštavanju medija, prosto komentarišući činjenicu da se tako nešto desilo. I naravno svi odmahuju glavom, krše ruke…
Niko da se zapita – šta je dete nateralo na takav potez? Što je pomislila da će jedino sekira u školskoj torbi, odnosno rancu, da joj reši problem? Kakav je to problem koji se može rešiti jedino hladnim, smrtonosnim oružjem? Otkud ideja da nasilje išta rešava? I otkud takvi problemi i takva rešenja u šestom osnovne?
Pre ovog slučaja bio je i slučaj noža u rancu dečaka iz Ribnikara. Nezvanično ima toga po školama u Srbiji tušta i tma… I…?
„Evo rešenija!!!“ izgovara Radovan III u predstavi, pronalazeći jednako bizaran način prevazilaženja sopstvenog problema. Dete suspendovano iz škole dvadeset dana, a očigledna preporuka svim ostalim nadležnima za tu vrstu problema- pravite se mrtvi. Pravite se mrtvi Vlas(t)i će to vrlo brzo da zaborave. Setiće se eventualno kada neko drugo dete donese vatreno oružje u školu, kao nesrećnog 3. maja, prošle godine.
Onda opet muk, opet sveće, čemer i beskrajne, nepresušne suze. I bol koji ubija smisao daljeg življenja.
Jedina stvar koja mi daje kakvu-takvu nadu da do te situacije neće doći je jedan tekst koji pročitah negde na Internetu. Ipak je neko postavio pravo pitanje. Jedna gospođa, po struci psihološkinja zapitala se: „Zašto?“. Kakva je to muka naterala dvanaestogodišnjakinju da u školu ponese sekiru? Zbog koga, odnosno zbog čega, se dete odlučilo na ovakav potez? Da li je prethodno bila žrtva besprizornog maltretiranja, kojem smo svedoci poslednjih godina u školama širom Srbije? Ili je prosto obesna pa je rešila da nekog u školi skrati za glavu?
I jedno i drugo jednako nije dobro! Naprotiv…
Elem, ne zapamtih gospođi ime, nažalost i na moju sramotu, pošto pamtim imena raznih baraba i secikesa, iskreno se izvinjavam. Nadam se samo da će se još ljudi, posebno te struke pozabaviti ovim i sličnim problemima, koji su odavno prerasli usamljene incidente i polako poprimaju obličje epidemije. Na kraju krajeva, trebalo bi da ih ima svaka škola.
Doduše, imam jednu nedoumicu! Da li je potrebno biti stručnjak pa videti da dete pati? Ili je dovoljno biti posvećen roditelj, eventualno brižna tetka? Možda odan drug i prijatelj? Ili pak, ne daj bože, direktor škole ili školski policajac? Čak domar, tetkica?
Izgleda da svi čekaju stručnjake, a njih nažalost nema dovoljno. Zato hajde, potpuna mobilizacija!!! Od institucija države – škole, socijalnih radnika i ustanova, zdravstva i psihologa svih boja i dezena, sve do porodice, prijatelja i komšija. Spašavajmo tu decu od sebe i njih samih. Jer teško deci te dece, ako ona sad smatraju da se samo agresijom mogu rešiti problemi. Nažalost nasilje rađa samo nasilje!
I još jedno, poslednje pitanje… Devojčica je suspendovana, pretpostavljam i taj dečak iz „Ribnikara“… Da li je iko pokušao da pronađe siledžije zbog kojih su se, možda, ova deca naoružala? Ako postoje i ako su slučajno pronađeni – šta bi sa njima?
To su doduše dva pitanja, ali ne zamerite. Ipak su deca u pitanju, a to je poslednje vredno što nam ostaje. Prvo i poslednje…
